Животна школа и филмска истина – овако један од најпознатијих документариста у региону, Борис Митић, објашњава ауторски документарни филм. У Приватном културном центру Акваријус ове недеље су посетиоци могли да разговарају са најпознатијим именима српске документаристике – Милошем Томићем, Милошем Ивановићем, Борисом Митићем и Николом Драговићем.
„Ауторски документарци су нека врста комбинације филма и живота. Значи, све оно што је лепо у филму, филмском језику и оно што је недокучиво или интригантно у животу се споји и тако дођемо до, са једне стране – животне школе која је бесплатна, и са друге стране – до једне филмске истине која је по мени много већа од ове класичне, позитивистичке истине“ – казао је Митић који се онлине укључио у разговор.
„Оно што је сјајно у документарном филму је управо та слабода коју је тај жанр освојио у последњих 20-ак година, од почетка дигиталне ере, стилска, изражена слобода коју ретко који филмски жанр има. И ретко која ствар у животу данас нуди толику слободу изражајности, а ја врло често волим да правим паралелу између документарног филма и бицикла“ – додао је наводећи да документарни филм види као слободан пут кроз простор.
Радозналост и бележење тренутака
Редитељ Милош Томић делује и у другим медијима (колажу, фотографији, цртању, музици, радиофонији, књижевности). Томић је завршио филмску режију, али усавршавао и анимацију.
Између осталог, представљао је Србију на Вемецијанском бијеналу. Посебно ужива у кратким формама документараца, а посетиоци Акваријуса имали су прилику и да их погледају. Први кратак документарац био је састављен од својеврсних исечака из свакодневног живота и ситуација.
„Оно што ме спаја на неки начин са документаристима је нека радозналост и потреба да чепркам некад по ‘ђубрету’, некад по туђим случајним разговорима, некад по старим архивама, свакодневици и примећујем свуда око себе врло често неке призоре које пропустим или неке тренутке које покушам да забележим на разне начине, или да их тајно брзо снимим, или да их запишем, или да у себи то поновим више пута“ – казао је.
„Повремено од таквих делића који сами за себе не делују да су нешто посебно, умесим неке кратке форме“ – додаје.
Његов принцип није да нешто сними и одмах објави, већ сакупља „делиће“ и са „доста монтажерског труда направи нешто лепше“.
„И од свих тих делића буде букет – то је једна од метода којима се служим“ – објаснио је.
Лична прича
„Персонална архива може да донесе много више него што то може да донесе добар кадар“ – каже Никола Драговић, одговарајући на питање да ли је важно имати савршени кадар у документаристици.
Драговић је управо са материјалом из приватне архиве – ВХС материјал – радио један од својих филмова – „Заклињем се“.
„Мислим да неко ко ухвати камером или мобилним телефоном нешто што је тог момента занимљиво много значајније него да се припрема да се направи добро светло… То јесте дивно… Одличан амерички режисер, оскаровац, Ерол Морис, припрема своје филмове пет-шест година и фотографија је савршена, све је савршено, али опет дозвољава човеку с којим прича да се потпуно отвори, да буде свој и то траје неки пут шест месеци, неки пут шест година док се не отвори, али то је јако значајна ствар по мени за документарни филм“ – казао је.
Управо зато као будућност документарног филма види у онима који су лична прича.
„Мислим да је то добар пут, јер свако од нас има нешто што има да каже, што је можда препознатљиво као универзална ствар. Можда су занимљивије вец́ини људи – која не разуме и не гледа документарни филм – некакве актуелне ствари, али је много личније и лепши филмови су ти ауторски филмови који заправо само један човек говори о себи или о породици или о жени, о неким стварима које су интимне. Мислим да је то неки нови правац, нови пут којим би документарни филм могао да иде“ – навео је Драговић.
Мало документарних филмова са Косова о Косову
Драговић је такође један од аутора документараца о Косову и Метохији – „Опстати у Призрену“ и „Јужно од Ибра“.
Коментаришући зашто је мало документарних филмова са Косова о Косову, Драговић верује да је један од начина да се то промени сакупљање материјала.
„Мислим да Република Србија треба преко Министарства културе и Филмског центра да направи одређену базу ствари које сте ви овде доживели“ – каже Драговић.
Подсећа да је управо са својим колегом Славеном Крањцем радио поменуте филмове.
„Он је новинарски снимао од 2000. године па на овамо оно што је могао да забележи у моменту како је било. То су врло топли и добри документарни филмови који имају ту новинарску црту, а која може касније у постпрудкцији са монтажером да се дивно уклопи. Тако да мислим да је добра идеја да људи који имају некакве снимке – деле на било који начин са професионалцима и да видимо да ли можемо од тога да направимо нешто сувисло, нешто што је универзална прича“ – додао је.
Драговић верује да је универзална прича добар пут за документарне филмове са Косова и Метохије.
Српски документарни филм данас
„Имам утисак да српски документарни филм прилично добро прати светски ток документарног филма и да у документарном филму имамо најпрогресивније ауторе и међународно најуспешније наслове дефинитивно“ – каже Милош Ивановић испред Удружења документариста Србије ДокСрбија.
Говорећи о изазовима за српски документарни филм, каже да су они другачији данас него што су били пре пет или 10 година.
„Пре 10 година изазов је био уопште објаснити шта је документарни филм, пре 5 година је био изазов изборити се до простора за документарни филм у фондовима и у неким круговима професионалних филмаџија. Данас је изазов нац́и добру идеју и бити упоран у томе да се избруси најбоље могуц́е уметничко дело“ – објаснио је Ивановић.
Познати српски документаристи у суботу и данас одржавају радионице са локалним учесницима о осмишљавању и продуцирању ауторских документараца, а како би се развиле идеје за предстојећи конкурс Филмског центра Србије. Разговор и део радионица одржава се у сарадњу Акваријуса и удружења ДокСрбија, а део радионица реализује се кроз пројекат „Арт терапија за све“ који спроводи Акваријус у сарадњи са Фондацијом Деметра, уз подршку УНМИК-а.
Текст: Ана Марија Ивковић. Фото: Милан Добрић. Извор: Радио Контакт плус >>
