Књижевни портрет Миње Марђоновић биће представљен у митровичком Приватном културном центру „Акваријус“ 4. марта 2026. године. Почетак програма, посвећеног њеним романима „Јефимија, жена која чека“ и „Јефимија, жена које нема“, заказан је за 20.00.
Улаз је слободан, а љубитељи књижевности биће у могућности да купе Мињине књиге по специјалном попусту.
Миња Марђоновић, позната и као 100глава Аждаја, рођена је 1989. године у Мостару. На Факултету политичких наука, у Београду, дипломирала је политикологију, а на Студијама рода мастерирала културологију критиком „Институције брака из перспективе слободне љубави, ослањајући се притом на анархистичке есеје чувене феминисткиње двадесетог века – Еме Голдман.
Докторанткиња је културологије на матичном факултету, с идејом да истраживачки преиспита конструкцију хетеросексуалне љубави деветнаестог века. Објавила је и свој први научно-истраживачки рад на тему: „Феминистички концепт слободне љубави: Ема Голдман“.
Поред академске посвећености феминистичкој теорији, Миња Марђоновић своју политичку борбу артикулише кроз друштвено ангажовану књижевност.
Усмерена на свој литерарни, активистички рад, живећи неко време у Индонезији написала је свој први роман „Јефимија, жена која чека“, не би ли на тај начин романтичној белетристици понудила алтернативнији приступ лично-политичком животу једне жене.
Својим другим романом „Јефимија, жена која неће“, настављајући Јефимијину животну сторију, немилосрдно отвара питања женског тела, морања и хтења као најважнија лично-политичка питања хетеросексуалне жене у вишедимензионалном патријархату.
Јефимија, жена која чека је љубавни, путописни и политички роман који говори о младој феминисткињи, главној јунакињи Јефимији, и њеном животном путовању на крај света, на Бали. На своју авантуру одлази с нешто мало новца, уз неизмерну подршку своје најбоље пријатељице Татјане.
Током боравка на рајском острву дешава јој се живот- не одвајајући духовно од телесног, отворена да прихвати све што пожели нимало случајно среће различите мушкарце, из различитих култура, система вредности и погледа на свет. У љубавним односима са њима доживљава наизглед уобичајене ствари. Међутим, њена перцепција живота је ипак мало другачија. Заправо, најличнија питања оживљава и демистификује као политичка- као жена живи своју сексуалну слободу, покушава да се избори са сопственом сујетом, да деконструише брак, лаж и прељубу, да пронађе љубав у себи и толеранцију према другима,…
Сваки од њених љубавника са собом носи неку другу поруку, као знак поред пута на коме се и нашла не би ли тако нешто ново дознала и научила. Међутим, само су њих двојица успела да је заувек оставе без даха. На свом путовању Јефимија велику подршку ужива у женама- својој невидљивој, доброј вили Еми Голдман, чувеној феминисткињи 20. века, најбољој пријатељици Татјани због које и одлази у Индонезију на своје телесно-спиритуално путовање, Црногорки коју упознаје у Санурској комуни, и Маши која јој отвара врата свог дома и своје душе онда кад јој је то најпотребније. Жељна преокрета, преживљавајући своју лично-политичку борбу, Јефимија у свему види знак, поруку и љубав. Захваљујући њеној потреби да пронађе и дочека нешто што никада до тада није, и ми заједно с њом одлазимо на острво, и прихватамо све лековите дарове природе и човека; Обилазимо храмове, лечимо се активним Вулканом, удишемо океан, пијемо кокосову воду, тражимо мир и упознајемо један сасвим други свет. Различит свет, у коме се једној Српкињи сасвим изненада одиграва и објашњава свакодневни живот.
Шта је мушкарац? Уме ли да га воли? Шта жели, и да ли је најбитније заправо оно што не жели? Кога чека и шта тражи, једна су од многих питања која Јефимија кроз све што јој се догађа, поставља у себи и наглас. Свашта успева да реши. Једино што до краја остаје нерешено је трудноћа.
У Београд се враћа само с једном мишљу, коју на прагу куће своје мајке кроз плач и изговара.
Јефимија, жена која неће је политички роман којим се наставља лично-политичка сторија балканске феминисткиње и песникиње Јефимије, након њеног повратка с острва љубави – Балија. У наставку сопственог живота, свесна да сваки избор са собом носи одређене последице, Јефимија доживљава најличнији преврат. Пакао на земљи постаје њена реалност. Трудна, остављена и несрећна покушава да спасе себе саму, позивајући се упорно на љубав својих најближих. На том путу спасења доживљава болан душевни и телесни пад, али без идеје да заиста одустане од живота. Да ли је глава круна тела или је тело носилац главе јесте једно од кључних питања које Јефимија у свом наставку живота покушава да докучи. Своје тело најзад до сржи осећа као поље мучне женске политичке борбе за ослобођење. Шта је мајчинство, а шта очинство? Је ли несрећна жена срећна мајка? Колико нам је важна самопомоћ, и да ли је човек заиста метафизичко биће јесу Јефимијине дилеме које надаље распетљавају њено суштинско постојање ког нема без њене најличније историје и емприје као девојчице и жене.
На ивици суицида, Јефимија ипак успева да се врати међу живе, воскрсне и упали светло у свом мрачном тунелу.
