Текст: Радио Контакт плус (Даниела Томашевић). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“
„Српски комунисти у Београду показали су дубок анационални однос према проблемима Срба и Црногораца на Косову и Метохији. Посткомунистички режими у Београду, нарочито актуелни, учинили су низ грешака због којих је положај српског народа на простору Косова и Метохије данас врло тежак, а његова будућност неизвесна“, сматра др Урош Д. Микетић.
Историчар др Урош Д. Микетић, у својој докторској дисертацији, коју је недавно представио у Приватном културном центру „Акваријус“, истраживао је исељавање Срба и Црногораца са Косова и Метохије између 1966. и 1981. године, где је указао на кључне политичке, економске и друштвене факторе који су обликовали тадашњу ситуацију.
Упоређујући тадашњу ситуацију са садашњом, Микетић налази многе сличности између приступа комунистичког руководства у Београду током шездесетих, седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века и данашње политике према Косову и Метохији.
„Српски комунисти у Београду показивали су дубок анационални однос према проблемима Срба и Црногораца. Да ствар буде трагичнија, њихови сународници на утицајним позицијама у покрајини понашали су се по истом моделу. Политички носиоци великоалбанске идеје у Приштини вешто су користили ту чињеницу и разним бенефицијама корумпирали српско-црногорске руководеће комунисте широм покрајине“, објашњава Микетић за Контакт Плус.
Тврди да се слично понашање може уочити и у савременој политици.
„Процес исељавања Срба, који је заправо један феномен дугог историјског трајања, несметано се наставља и интензивира, претећи да у будућности угрози и сам физички опстанак српског народа или га сведе на безначајан број“, упозорава.
„У периоду између 1966. и 1981. године Срби и Црногорци трпели идејни, физички, духовни и миграциони притисак на Косову“
Срби и Црногорци су се у периоду између 1966. и 1981. године исељавали са Косова из низа различитих разлога. Српски и албански доминирајући наративи, традиционално супротстављени у оценама историјских догађаја, другачије тумаче и те разлоге, указује у својој докторској дисертацији „Исељавање Срба и Црногораца са Косова и Метохије 1966–1981. године : узроци, ток и последице“, др Урош Д. Микетић, коју је ове године одбранио на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
„Први наратив стоји на становишту да су Срби и Црногорци били изложени притиску у практично свим сферама живота у покрајини, а други да је реч о друштвено-економским мотивима као основном узроку њихових миграција“, каже за Контакт Плус др Микетић.
Према његовим тврдњама, у периоду о ком говори у докторској дисертацији, Срби и Црногорци су трпели идејни, физички, духовни и миграциони притисак од стране „албанских шовиниста“, премда је, додаје, могуће побројати и „неке друге облике притисака“.
Према др Микетићу, „великоалбанска идеологија“ је „доминантан хомогенизујући фактор“ међу албанским становништвом, који је битно утицао на положај Срба и Црногораца на Косову.
„Великоалбанска идеологија, тај хомогенизујући фактор у албанским масама онда и данас, ширила се несметано кроз покрајинске институције (просвета, култура, наука, судство и остало), чиме се код Албанаца стварао нетачан и опасан осећај да су Срби и Србија окупатори ‘њиховог’ простора као наводних потомака Илира“, истиче.
У својој докторској дисертацији, др Микетић објашњава да је физички притисак укључивао нападе на личност и имовину грађана са намером да се тиме утиче на одлазак са Косова, док је духовни био усмерен према Српској православној цркви и Епархији рашко-призренској.
Осим што су носиоци „великоалбанске идеје“ у косовском политичком естаблишменту инспирисали исељавање Срба и Црногораца, тако су инспирисали и досељавање Албанаца из Албаније на простор Косова, наводи даље.
„Иако се демагошки објашњавало да су у питању жртве Енвер Хоџине диктатуре, у питању је без икакве сумње био перфидно смишљен план за додатну пенетрацију албанског становништва у покрајини. Новопридошло становништво није имало ни минималну културу саживота са Србима и Црногорцима за разлику од локалног албанског. Политичка мотивисаност миграција из Албаније јаснија је ако знамо да Албанци нису долазили у развијеније крајеве Југославије, већ у сиромашну покрајину“, објашњава др Микетић.
Он уједно истиче високи природни прираштај Албанаца на Косову, који је у том периоду био један од највећих у свету, што је, како каже, додатно отежавало животне услове Срба и Црногораца.
„На тај начин, у условима латентне економске кризе и перфидне али неуставне политике протежирања Албанаца при запошљавању, Срби и Црногорци теже су долазили до посла. Зато се, свакако један део њих, иселио и из тог разлога“, показују његова истраживања.
Од 1961. до 1981. године без Срба и Црногораца остало 523 насеља
Према др Микетићу, исељавање Срба и Црногораца са Косова у том двадесетогодишњем периоду, оставило је трајне последице на демографску структуру и међуетничке односе.
„Читави простори покрајине остали су без Срба и Црногораца, нарочито у Метохији, чији је православни српски идентитет несумњив, а која је добијала албански карактер“, наводи историчар Микетић, позивајући се на податке пописа становништва 1961, 1971. и 1981. године који показују да су Срби и Црногорци у потпуности нестали из 523 насеља за 20 година.
Миграције су биле усмерене ка другим деловима Србије. Пре свега је реч о области Јужне, Велике и Западне Мораве, Нишаве, Ибра и Дунава. Сличан процес јесу и миграције Срба и Црногораца унутар Косова и Метохије ка градовима где су се осећали сигурније.
„Као други демографски процес примећује се њихово концентрисање у већа села и градове унутар покрајине у којима су се осећали сигурније и квалитетније живели. Овај процес унутрашњих миграција недовољно је, међутим, испитан“, примећује др Микетић.
Ширење „великоалбанске идеологије“ кроз демонстрације и децентрализацију
Носиоци „великоалбанске идеје“ су у социјалистичком периоду, за разлику од раније југословенске монархије, када се та идеја доминантно манифестовала кроз деловање, како каже, качачког (одметничког) покрета, променили своју тактику и акценат ставили на индоктринацију маса, истиче др Микетић.
„Политички услови након Брионског пленума 1966. године и новонастали курс децентрализације државе, повезан са уставном еманципацијом покрајине и њеним све дубљим политичким удаљавањем од матичне републике Србије, били су идеални да се великоалбанска идеја чији је крајњи циљ свеалбанско уједињење прихвати код албанских маса.“
Два кључна догађаја која су, према његовом истраживању, одиграла централну улогу у погоршању српско-албанских односа биле су демонстрације 1968. и 1981. године у низу градова са епицентром у Приштини.
„Нарочито су демонстрације 1981. године по обиму, рушилачком интензитету и паролама којима су се демонстранти служили а које су имале за циљ још дубље усађивање србофобије, биле штетне по српско-албанске односе“, наводи др Микетић.
Исељавање Срба и Црногораца интензивирало се услед страха изазваног овим догађајима, појашњава.
„Борба Савеза комуниста била је формална. Заправо, она је више симулирала него искрено покушавала да заустави процес исељавања. Иако су албански комунисти, перфидно покушавајући да замагле суштину проблема, објашњавали да су демонстрације имале за основ мотиве социјалне природе, прави разлози демонстрација били су готово у целини политички“, уверен је др Микетић.
Један од кључних захтева демонстраната било је стварање „Косово републике“, што би, према др Микетићу, представљало корак ка „свеалбанском уједињењу“.
„Таква творевина би, разуме се, у другачијим геополитичким околностима била импулс свеалбанског уједињења на Балкану“, оцењује он.
С друге стране, указује да су Албанци каналисали своје незадовољство ка српском и југословенском руководству, занемарујући одговорност тадашњих покрајинских власти.
„Албанске масе, поготово омладина, каналисале су сопствено незадовољство економским стањем у покрајини ка српском и југословенском руководству, заборављајући да је основ њихових економских проблема у промашајима у економској политици покрајинског руководства у чијем делокругу рада се налазила економска политика и, пре свега, абнормалном природном прираштају. Дубоко индоктриниране масе превиделе су и битну чињеницу – да је у социјалистичкој Југославији албански народ доживео свеобухватан развој какав никада, ни пре ни касније, није имао“, сматра др Микетић.
Југославија је након 1966. кренула у смеру дубоке децентрализације, подсећа др Микетић.
„Такав политички курс правно је утемељен крајем шездесетих и раних седамдесетих година низом амандмана на постојећа уставна решења.“
Посебну пажњу посвећује Уставу СФРЈ из 1974. године, којим су покрајине Косово и Војводина добиле аутономију, како каже, готово идентичну републикама.
„Формално је процес заокружен усвајањем новог Устава Југосавије 1974. године. Нове уставе су добиле и републике, а по први пут у југословенској правној пракси и Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово и Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина, како је гласио њихов званични назив. Покрајине су добиле самосталност готово идентичну републикама, иако формално у називу нису имале такав статус”, објашњава др Микетић.
„Плава књига“: Покушај редефинисања уставних односа унутар Србије
Говорећи о тадашњим уставним променама, примећује да је то Србији давало „неприродан“ и „нефункционалан“ облик, те додатно угрозило положај Срба и Црногораца у тадашњој јужној покрајини.
Према његовим речима, уследили су покушаји српских руководилаца да реше нефункционалне уставне односе унутар Србије током седамдесетих година прошлог века.
Посебан покушај да се ти односи редефинишу био је незванични елаборат познат као „Плава књига“, који је 1977. године иницирао ужи круг високих српских партијских и државних функционера, међу којима су предњачили Дража Марковић и Петар Стамболић.
„Из тог круга потекао је 1977. и незванични елаборат ‘Плава књига’ у којем су таксативно побројани разлози нефункционалности између Србије, тачније њеног централног дела и две покрајине“, наводи др Микетић.
Међутим, отпор покрајинских руководстава према било каквом преиспитивању постојећих уставних односа, уз, како тврди др Микетић, подршку загребачких и љубљанских политичких кругова и прећутну сагласност Јосипа Броза Тита, спречили су да елаборат постане званична платформа за решавање уставних проблема унутар Србије.
„Иницијатори елабората морали су да сачекају Титову смрт 1980. године не би ли отворили питање уставног редефинисања Србије на сличним принципима на којима су уређене и остале југословенске републике, премда оне у свом саставу нису имале и покрајине“, образлаже др Микетић.
Српско-албански односи кроз векове: „Клатно доминације“
Српско-албански односи, према речима историчара др Уроша Д. Микетића, вековима функционишу по принципу тзв. клатна доминације, где се периоди доминације једног народа над другим смењују у зависности од ширих геополитичких прилика. Ипак, према његовим речима, доминација Албанаца над Србима је та која предњачи.
„Доминација албанског народа над српским била је временски неупоредиво дуготрајнија, а по последицама интензивнија. Објективно је рећи да су одређеном облику притиска и Албанци бивали изложени у тим односима. Нарочито се то односи на период прве Југославије и период власти Слободана Милошевића. Наравно, албанске колеге су то ненаучно окарактерисале као ‘геноцид’, што је неистина. Заправо, да је српски народ током дугог историјског трајања био знатно страдалнији у међусобним односима, сведочи и чињеница да је данас на Косову и Метохији сведен на готово безначајан број“, сматра овај историчар.
Једини период „привидног мира“ између две заједнице јесте управо период социјалистичке Југославије, каже историчар Микетић.
„Међутим, апсолутно је нетачна ‘ружичаста представа’ ондашњег комунистичког естаблишмента о ‘складним’ односима две заједнице, о чему недвосмислено говоре многа историографска истраживања.“
Једни поред других, не и једни са другима
Ипак, указује др Микетић, тада су две заједнице живеле у донекле одрживом миру, али – „једна поред друге, не и једна са другом“.
„То апсолутно не значи да није било бројних и хуманих примера комшијске, пријатељске и колегијалне солидарности и поштовања и сличних веза.“
Међутим, како каже, „бујањем великоалбанске идеје“, додатно се урушавао суживот две заједнице.
„Оне су се удаљавале једна од друге и место природно налазиле у својим етничким скупинама“, напомиње др Микетић.
Примећује да и данас српски и албански народ имају чврсте и дијаметрално супротне ставове по питању карактера Косова и Метохије. То, ипак, како каже, не мора да значи да једни са другима не могу имати и прихватљиво добре односе.
„Савршен импулс томе могле би одређеним мирољубивим и правдољубивим потезима да пруже приштинске институције. Међутим, сведоци смо да су Срби од јуна 1999. изложени различитим облицима перманентног притиска од стране истих. Основни циљ албанског политичког фактора остала је, нажалост, злослутна великоалбанска идеја о етнички чистом Косову и Метохији у којем, без икаквих илузија, нема места за Србе. Такав образац понашања сервира се као нормалан и једини албанском становништву. Природно, у таквим условима у којима нема институционалне заштите и правде за Србе, макар то било и од стране приштинских институција, не може бити говора о било каквој међуетничкој нормалности“, констатује др Микетић.
Др Урош Д. Микетић позива на оснивање Катедре за албанологију на Универзитету у Приштини
Др Урош Д. Микетић наводи да је његово истраживање, које се заснива на дуготрајном проучавању архивских извора, литературе, штампе и материјала оралне провенијенције, указало да постоје дубље могућности систематског проучавања српско-албанских односа, нарочито у области албанологије.
„Истраживање је засновано на дуготрајном проучавању и сучељавању објављених и необјављених архивских извора похрањених у Србији (Архив Југославије, Државни архив Србије, Архив СПЦ, Архив САНУ, Архив Косова), као и српске, албанске и иностране литературе, штампе и извора оралне (усмене) провенијенције и сл. Ипак, ограничење овог рада јесте изостанак истраживања у осталим архивским центрима, како на Косову и Метохији, тако и у централној Србији, Војводини и Црној Гори“, каже др Микетић, додајући да је такође изостало проучавање дневног листа „Рилиндја“ (Препород) и других материјала на албанском језику.
Уверен је да би оснивање Катедре за албанологију на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици било од кључне важности.
„Држава мора да препозна важност дубоког и систематског проучавања српско-албанских односа, али и албанског језика, историје, обичаја, менталитета и других суштинских карактеристика тог суседног, али нама прилично непознатог народа. Са друге стране, албански историчари и остали научни делатници несметано промовишу великоалбанску верзију историјских догађаја и пласирају је у иностранство. Неопходно је да се српска наука и дипломатија томе активније и заједничким снагама супротстављају“, др подвлачи Микетић.
Паралела између комунистичког руководства и данашње власти
Историчар Урош Д. Микетић изнео је оштру критику према политици која се спроводила у Београду према Србима и Црногорцима, како у прошлом периоду, тако и данас.
„Српски комунисти у Београду показали су недржавнички однос према проблемима Срба и Црногораца. Да ствар буде трагичнија, њихови сународници на утицајним позицијама у покрајини понашали су се по истом моделу“, каже др Микетић.
Додаје да су управо политички носиоци „великоалбанске идеје“ у Приштини користили ове слабости како би Србе и Црногорце ставили у подређену позицију.
„Они су заправо маргинализовани као фактор у ондашњој покрајини“, наводи.
Др Микетић истиче да је шира српска јавност тек након демонстрација 1981. године постала свесна размера међунационалних проблема у покрајини. Према његовим речима, данашња ситуација у Београду, када је реч о српском руководству, није много другачија.
„Мишљења сам да и данашња ситуација када је реч о српском руководству у Београду није много другачија и у том смислу могуће је правити извесне паралеле. Посткомунистички режими у Београду, нарочито актуелни, учинили су низ грешака због којих је положај српског народа на простору Косова и Метохије данас врло тежак а његова будућност неизвесна“, категоричан је др Микетић.
Понавља да је положај Срба на Косову и Метохији данас врло тежак и да њихова будућност остаје неизвесна због погрешних потеза власти.
„Процес исељавања Срба, који је заправо један феномен дугог историјског трајања, несметано се наставља и интензивира, претећи да у будућности угрози и сам физички опстанак српског народа или га сведе на безначајан број“, упозорава др Микетић.
Према његовом мишљењу, Србија није понудила адекватна решења нити спровела ригорозну контролу у вези с трошењем новца који шаље на Косово и Метохију.
„Изостала је једна озбиљна и систематска политика државе у сектору економије, културе, просвете и готово сваког другог системског питања када је реч о Косову и Метохиј. Смишљено је умањивана свака могућност отпора грађана погрешној политици београдских и локалних власти и окупацији од стране приштинских институција и НАТО савеза“, наглашава др Микетић.
Критикујући власти у Београду, др Микетић износи тврдње да су одговорни кадрови на Косову „оличење неспособности и корупције“.
„У атмосфери једноумља коју режим циљано спроводи, грађанима је, формално путем демократског права на избор, а заправо великим притиском, па чак и путем деловања криминалног миљеа – постављена власт која је својим незнањем и небригом, праћеним системском корупцијом, продубила процес разградње државе Србије на Косову и Метохији и тиме свесно или несвесно постала саучесник приштинских власти у спровођењу великоалбанске идеје“, сматра др Микетић.
Прави још једну паралелу са ондашњим временом:
„Да иронија буде већа, многи људи на важним позицијама у друштву заправо само живе на Косову и Метохији неколико дана у недељи, док су њихове породице на сигурном у остатку државе. Српске власти тиме заправо фаворизују оно становништво које не живи у покрајини и то је прилично погрешна политика“.
Указује и на дубоке поделе међу Србима које, како истиче, званични Београд индукује, правећи разлику између „подобних“ који подржавају актуелну политику и „неподобних“ који се противе.
„Ови ‘неподобни’ заједно са својим породицама трпе различите притиске, јер се не мире са једном погубном политиком по интересе српског народа и Србије у целини. У сваком случају, овакво понашање званичног Београда и српских кадрова у покрајини није ништа ново и нешто је чему коначно треба стати на пут. Интелектуална елита у покрајини морала би непрестано да подсећа на проблеме Срба, али је она углавном изабрала ћутање као један вид компромиса са режимом. Зато она у бити не заслужује да се зове елитом и српски народ у њој природно не види снагу и потенцијал“, закључује у разговору за Контакт Плус, историчар др Урош Д. Микетић.
Извор: Радио Контакт плус >>
