Ain’t no North city in the hart of the city? Биће, биће

Текст: Радио Митровица север (Ивана Вановац). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић и Миленија Митковић)

„Све је тако почело… Сешн, сешн, сешн па оснивање Биг Бенда, па сешн сешн, па озбиљан рад са Биг Бендом и онда фестивал…“
Овако музичар и оснивач Џез и блуз фестивала „Норт сити“ Петар Ракић, брзопотезно описује развој џез и блуз сцене Косовске Митровице, оне вечери, када је у граду, после дуже паузе и услед „лоше ситуацје“ двогодишњег одлагања фестивала, поново засвирао џез…
Петак вече, 14. фебруар и догађај под дивним, носталгичним именом – Градски џем сешн.
Знали су организатори да је догађај могао да се зове и само „џем сешн“ и све би било јасно. Ипак, након неког времена, појавила се потреба за „градским“…

„Ово је само обнављање традиције – градске традиције, музичке традиције… На тим сешнима некад се свирала свакојака музика… Музика 50-их, 60-их… па анплагд… Тај Биг Бенд је свирао на Рок фесту. Рок фестова је било преко двадесет… Електрик и анплагд, а пре свега тога, свирало се у Би бапу… ту су се спремале групе… и највише ми је жао што нисмо онај први анплагд фестивал снимили… Био је врх“ – присећа се Пера Ракић без потребе да прецизира године, имена бендова, бројеве… Прича, онако, као за себе…

А бројеви и године нису важне за причу о Градском џемсешну, зато га и не прекидамо нити га терамо да буде прецизан.
Прича о Градском џемсешну је прича о једној никада мањој заједници људи који су те вечери, као у дечјој игри „Ћинћимоне“ образовали живе градске зидине једне Митровице за чију судбину су баш много забринути.
„Имам ја неке снимљене делове тог анплагда. Али само делове“, каже Дејан Поповић – Чупо.

„И сад се чудим Перо, како сам свирао тада, а како свирам сада! Тад сам чини ми се боље свирао. Можда зато што сам био млађи?“, додаје ноншалантно, као да разговарају уз кафу, као да их не снима новинар једног Градског радија, тек мало млађег од митровачког Биг Бенда.
Потврђује својим сећањима и актуелним подацима чињеницу да је наш град познат по доброј рок сцени и да је Митровица како каже „расадник музичких талената“.

„Ако сад погледамо, има нас од Немачке, Канаде, Аустралије, Турске… не могу сада да се сетим свих колега музичара, другара који су отишли трбухом за крухом што се музике тиче, неко и неким другим послом, па је ипак наставио да се бави музиком и тамо, али има нас пуно. Стварно смо расадник, да не будем лажно скроман…”
Питамо их имамо ли пубике за добру музику?
„Требало би“ – не гарантује Ракић.
„Имамо, имамо. Увек ће бити публике за добру музику. Увек!“, изричиит је Чупо.

И свирали су, како џемсешн налаже – без стајања. Смењивали су се сатима. Преко двадесет њих… Евергрин, стара добра југословенска рок епоха, латино, џез, блуз, хард рок… и једна севдалинка. Само Град је довољно велики да се у њега склупчају сви ти меридијани.
Дух џем сешна је ћудљив.

Тако се у једном моменту за бубњевима нашао и фото-репортер Матео, Италијан. Живи у Базелу. Био је у Митровици и прошле године… сада дошао због избора, а свирао бубњеве. Митровчане је било тешко побројати те вечери. Неког бисмо заборавили. Италијане није. Странаца је ипак било. Посредно. Догађај је подржао УНМИК.
Једна песма те вечери је звучала некако другачије него икада пре.
„Ain’t no love in the hart of the city“ – певао је Димитрије.

Има ли љубави у граду у коме је и града све мање?
Осећала се меланхолија са којом смо се ћутке пребројавали те вечери и са зебњом чекали да се Акваријус напуни толико да не можеш да дишеш. Има ли градских мишева довољно да не можемо да дишемо једни од других док и уз помоћ Ковердејла покушавамо да рестаурирамо културну цитаделу?