Текст: Миљана Дунђерин. Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Добрић). Извор: Радио Контакт плус.
Зидови су сведочанства слободе, од пећинских цртежа до модерних графита. Простор где уметници, али и обични грађани, могу да саопште истину.
Уметност улице није маркетинг. Није украс. Није предмет продаје. Она не тражи аплауз, већ реакцију. Револуцију, крик, љубав, подсмех, бес, мржњу. Што је реакција јача, траг на зиду је успешнији, моћнији. Сваки траг има своју сврху, своју причу коју они који не умеју да слушају никада неће ни чути.
Улична уметност је визуелна поезија, није створена да траје, већ да погоди, да изазове мисао, пробуди емоцију, да се догоди између пролазника, а не у галеријском мраку.
„Волим те Ања“. „Милица + Андрија“, „Не брините“, „Човићу издајниче“, „Леја и Аниса“, „Набијем вас на курац“, „Вучићу педеру“, „NATO go home“, „028“, „Крдо прати један глас“, „Одавде нема назад“…
Иако су улице света пуне „шкработина“, а митровички зидови били замазани често некреативним „шарањима“, прљавштином коју је потребно прекречити, поента је у томе да сви ти исписани и осликани зидови представљају најнепосреднији, најискренији пулс улице, отисак времена и крик слободе у свету који гуши свеопштом контролом. Сви прекречени графити и мурали у Митровици, и они наивни, љубавни и детињасти, и они наручени, комерцијални, и они политички, религиозни, иронични, болни, и они пуни мржње, део су улице, део града, део свих нас. Графити нису проблем, они су симбол, глас једне заједнице, једног менталитета, културног кода. Они представљају нас, различите.
Уметност улице не прихвата услове оних који ангажују уметнике да осликавају брендове и учествују на међународним арт стрит фестивалима. Аутор графита и мурала не тражи дозволу ни од кога. Он је слободан и неконтролисан. Он очекује да му се дела на зидовима беспоштедно уништавају, јер то не значи да систем одбија да види поруку, да чује глас улице, напротив, значи управо супротно. Значи да је уплашен, да панично брише позив на бунт.
Када власт прекречи зид она не уклања само боју. Она брише срце отпора.
Није ово први пут да се у Митровици бришу такве поруке. Уништена је, после само једног дана, и порука и мурал тада младог, а данас светски признатог ликовног (уличног) уметника Enda (Вука Ђурића) „Крдо прати један глас“. Било је то непосредно након отварања његове прве самосталне изложбе „Дисидент“ у Митровици, 2018. године. Фарбу на зид у центру града бацили су грађани које је тај графит испровоцирао, изнервирао, узнемирио. Разбили су огледало на зиду у центру града, није им се допало то што у огледалу виде. Допало се Вуку Ђурићу. Постигао је циљ.
Недавно је једини мултиетнички графит и мурал „Култура“, на улазу у Митровицу из правца Звечана, замењен банкоматом.
Чувени графит и мурал у Митровици – „Одавде нема назад“, међутим, имао је неочекивано дужи век трајања, скоро деценију и по. Његови аутори показали су се као изузетни визионари. Иако је порука на почетку, схваћена у дословном значењу, са становишта већинског становништва у северном делу града, а и са становишта тадашње власти, била политички коректна, непроблематизовани вид отпора, израз (локал)патриотизма, услед турбулентних политичких и безбедносних дешавања, та порука могла је, током времена, да се ишчитава и у ироничном кључу. Постала је провокативна за многе некадашње становнике Митровице, који су схватили да одавде, ипак, има назад, и напустили овај град. Упркос томе, графит и мурал су опстајали на фасади зграде у центру града, испраћајући своје суграђене претходне деценије, све док нису засметали актуелној градској власти, односно све док се тренутна градска власт није обрачунала са графитима и муралима.
Бенкси је свестка сензација не само зато што његови мотиви пробијају зидове свести, већ и зато што уништава своје радове као протест против тржишта уметности, а систем му исплаћује милионе. Парадокс? Да, али и доказ. Доказ да улица има вредност, да графит има моћ. Као што, очито, и „Крдо прати један глас“ и „Одавде нема назад“, имају моћ.
Но, за разлику од Банксија који се смешка у светским музејима и галеријама, наши улични уметници остају на улици, али без зида, без дозволе, без признања, добијају прекршајне казне. Зидови у северном делу Митровице остају прекречени, умивени у сивило бирократије и равнодушности.
Но, џабе све четке овога света. И интегрисани, зидови памте да су становници града изгубили галерије, библиотеке, позоришне сцене, биоскопе, културне центре, фестивале, џамију, цркву. Људе смо изгубили. Остало нам је да оплакујемо зидове.
П.С.
Преко двадесет година живим у овом граду, не могу да „најоштрије осуђујем“, и не „прелазим црвене линије“, јер немам улице свога града. Јасно ми је да одавде има назад, али мени је касно за трећи град, а рано за предају.
Ауторка је ликовна уметница, директорка митровичког ПКЦ „Акваријус“
Извор: Радио Контакт плус >
