За Миљану Дунђерин, уметницу из Северне Митровице, Косово је и инспирација и изазов. Рођена у Липљану, одрасла у више градова, а последњих 25 година везана за Митровицу, кроз уметност покушава да мења и град и људе око себе. Миљана је, заједно са супругом Александром, оснивач Приватног културног центра Акваријус, који ове године обележава десет година постојања. Акваријус је сада препознат као простор у којем се негују слобода, дијалог и креативност. Акваријус иза себе има броје фестивале, перформансе и изложбе које су понекад изазивале и бурне реакције публике – од полемика до гађања парадајзом. За Миљану, Косово је попут воде – неопходно, променљиво и неухватљиво. Може да те смири, може да те однесе, али без њега, како каже, не може да се живи.
Шта је Косово за некога ко је уметник, рођен на Косову, где и живи и одлучио је да едукује младе?Миљана, да ли је Косово утицало на твоје опредељење да се бавиш уметношћу, као и чињеница да овде живиш?
Наравно, то је једини утицај. Ми који имамо тај таленат или ген да будемо уметници, имамо потребу да мењамо свет око нас, предодређени смо за то. Да би тај мали уметник, бунтовник, борац за слободу, за нову, другачију будућност или за било шта – могао да се пробуди, потребно му је окружење које га инспирише. То не може једно без другог. Мислим да је Косово турбулентно место за живот и та турбуленција, константне промене, нестабилност и све што оно доноси свакодневним животом – јесте и више него инспирација. За један живот, као неко ко није престар, могу слободно да кажем да сам доживела доста тога што сигурно не бих доживела на било ком другом месту.
Косово је ту да нас узнемири, или умири, у зависности од тога како се живи, како се определиш за свој живот, на којој си страни, где припадаш, шта је твоја професија, чиме желиш да се бавиш – од тога је зависио живот. Уметност не би могла да буде интересантна и смисленија било где, него тренутно у Митровици, јер постоји недостатак уметности, уметночког садржаја, културног садржаја уопште и то је инспиративан изазов који нас тера да размишљамо о томе како и на који начин да то променимо и да научимо да други људи воле овај град, дођу понекад, буду ту и дају нешто овом граду.
Ко је у ствари Миљана? Где је рођена, где је одрасла и како се нашла у Митровици?
Миљана је рођена у Липљану, одрасла у седам-осам различитих градова. Ратне околности су нешто што су свима нама диктирале живот. Сви смо се ‘шетали’, тако да сам се и ја доста ‘шетала’. То је обичан живот са честим миграцијама. Увек говорим да је моја неизлечива болест – вишак слободе и, то је оно што је најаутентичније за мене. У сваком граду у коме сам живела, нигде се нисам осећала као део заједнице. Увек сам имала утисак да припадам, али делимично. Никада потпуно. Мојих неких два квадрата земље по којој ходам и ваздух који дишем је мој лични простор, лични матрикс у ком живим, а околини се прилагођавам колико могу, али нигде нисам имала потпуни осећај припадања.
А, да ли имаш овде у Митровици?
У Митровици немам осећај припадања, колико год да ми је Митровица блиска. На овом асфалту сам 25 година у борби за мало парче слободе и културе и то је нешто што ме је инспирисало и чини да имам озбиљну емоцију према Митровици. Упркос томе што могу било где да одем и да будем и имам могућности да одем на неко другом месту, ја сам ту. То показује моју емоцију према Митровици, али не осећам као да припадам у потпуности њој и веома често сам чак и збуњена оним што други доживљавају као Митровицу, збуњена сам и онима који стално живе у Митровици, који су и раније живели у Митровици зато што се према овом граду понашамо као да имамо 5.000 градова у којима живимо, а не само тај један, мали град, један делић улице где српска заједница живи. А према њој (Митровици, прим. аут.) понашамо се веома неодговорно у сваком смислу те речи – да ли као обични грађани или као ствараоци или као покретачи идеја, ми се стварно јако ружно понашамо према овом граду. Често се чује дискурс како је Митровица град у коме више нема Митровичана, како је град који је остао само у сенци онога што је било, то јесте донекле истина. Ипак, они људи који су дошли овде и који су се населили покушавају да прате темпо града, иако им је доста тешко и то се свакодневно види.
Али, мислим да Митровица генерално има локални патриотизам који је веома изражен код Митровчана и разумем их да можда нису баш срећни како им је град на крају завршио, али није ни избор свих нас да дођемо у град. Сигурна сам да сам за ових 25 година – све што сам радила – потпуно искрено радила за овај град. Свом рођеном граду – месту где сам рођена и где сам живела и порасла – ништа нисам пружила, а овом граду сам дала скоро добар део свог живота. Тако да емоција је ту, присутна је, али моје припадање Митровици свакако је више емоционално, него што је структури града.
Оно што јеси дала Митровици протеклих година, а то заправо није једина ствар – радиш заједно са супругом, а то јесте Приватни културни центар Акваријус који се налази у Митровици. Да подсетим на твој значајни допринос у учешћу и организацији Јазз анд Блуес Фестивал Нортх Цитy. Али, Акваријус је ипак један можда највећи део твог живота у Митровици. Шта је Акваријус и како је настао?
Акваријус је настао из лудила, то нико није могао да верује. Мислим да је то храбра одлука у том тренутку, а сада нам је и званично десет година. Настао је из великог ентузијазма и лудила, ерупције, људске потребе да се нешто промени и да се направи простор слободе, простор који је не само наша лична слобода, него слобода и свих других, да постоји место у граду у коме може човек да се осећа другачије, него на улици. То је простор сусрета различитих мишљења, људи, темперамената, где свако има прилику да каже, говори оно што осећа, мисли. Полемика је свакодневни дискурс нашег простора. Никада се не задовољимо оним што радимо, увек тежимо ка нечему већем и бољем. Имамо потребу да то делимо с људима. Акваријус није једини резултат Александра и мене, који то водимо, има много људи који су дали свој допринос како својим учешћем, тако својим бивањем као публика. Акваријус је појава, ми јесмо зачетници идеје, али све остало касније је дошло у синергији са људима који су пролазили и у синергији са градом.
Колико год ми радимо, шта год да смо направили, можете направити и дворац, али ако нема онога ко жели да седи у дворцу, онда је то узалудно. Ми смо поносни да, поред тога што је тај простор полемике, слободе и свега осталога, то јесте у ствари извориште за младе таленте који ће једног дана бити нови, слободни људи који желе да маштају, надмаштају свој живот, немају границе у свом размишљању, желе да промене овај свет и да праве нове промене.
Која су ограничења тог рада? У овим политичким околностима на Косову постоји тенденција да неко – људе који су слободни или теже да буду слободни – гуши. Кога би идентификовала као некога ко највише има тенденције да ту слободу гуши?
Гушење слободе подразумева, пре свега и ток данашњег света. На првом месту су политика и политичари, одлучиоци моћи и то су људи који не желе да имају инцидента у друштву чак ни као статистичку грешку. Њима та слобода не прија, не одговара. Нема разлике између тога да ли се ви налазите у Митровици, Београду, Њујорку – то је отприлике на истом нивоу. Сви уметници који су прошли, дошли, они са којима комуницирам и мимо Акваријуса и, у Акваријусу – имају сви исти став. Проблем је где год да раде – једноставно инциденти који људима сметају због слободе у размишљању, говору и свему осталом.
Људи се обично плаше онога што је непознато и што је другачије. То је и природно. Склони смо конформизму, праћењу масе, опште мњење је веома склоно заједничком размишљању, понашању. Имамо контролисану масу људи за коју је невероватно шта може да уради у једном тренутку само зато што је неко рекао да треба да се уради или не треба да се уради. Не размишљају рационално, не преиспитују своје поступке, него следе масу. То је одавно тако, цео 20. век и 21. век, карактеристика читавог друштва.
У Митровици највећи проблеми јесте дневна политика – која – независно с које стране долази, независно од кога долази – увек заборавља да размишља о људима који живе овде, нарочито о онима који су се определили да буду у свету уметности.
Сваки политичар седи са политичарем, сваки бизнисмен седи са бизнисменом. Када је у питању салон лепоте такође веома често се размењује искуство, али када је у питању уметност и култура, ако виде два уметника који сарађују или међусобно комуницирају – онда је то проблем.
Мислим да је то нешто што је у Митровици неизбежно, али зато добро је да постоје храбри људи који једноставно не размишљају о последицама, боре се за своје циљеве, своје идеје и истрају у томе да буду слободни. То је један од основних фактора, а други можда и највећи – угушивач сваке слободе – јесте новац, купохоличарско друштво у коме живимо.
Новац је доминанта идеја свакодневног живота. Ретко данас можете упознати човека који не размишља о новцу интензивно. Новац једноставно контролише много тога, самим тим контролише и слободу мишљења, слободу изражавања, културу, уметност, све оно што је, условно речено, донирано, плаћено, има своју агенду која мора да се поштује, што је и очекивано. Тешко је да добијеш нешто гратис, да заузврат не даш ништа. Лепо би било да живимо у свету где се уметност и култура подржавају без икаквих услова и агенди, али то се запрљало. Данас имамо велику количину политичког памфлета који је константно присутан. Уметност се претворила у активизам, него само уметност. Уметност се прави на основу нацрта и агенде које се траже, не на основу онога што се осећа. Али, то је поредак ствари целог света. То не бих конкретно везивала само за Митровицу, то је уопштени проблем. Ето, то су можда две највеће опасности за слободу – политика и новац.
Да ли можеш да се сетиш неког примера када сте имали, неке притиске, како то обично изгледа? Који су то проблеми са којима сте се суочавали? Било који од та два разлога да наведеш, било да је политика било да је новац. Вероватно сте имали искуства и са једним и са другим?
Више смо имали што се тиче новца. Имали смо много понуда за сарадњу иза које се крио политички памфлет или политичка игра или нека врста политичке надмоћи. Александар и ја смо, као неко ко одређује правила како Акваријус функционише, довољно одрасли, искуствени људи да можемо то да препознамо и добро је да нам се до сада никада није десило да смо направили пропуст и да смо дошли до погрешне процене. Веома лако, на основу малих ствари, можеш да закључиш која је намера човека у нечему. Тако да то није проблем.
Што се тиче новца, било је много више понуда него што је конкретно постојало ситуација које су биле проблематичне, али их је било. Људи не разумеју савремену уметност или не разумеју неку поруку која се преноси или не разумеју неки уметнички акт, па то изазива неку врсту агресије која је вербална или у неким случајима чак се дешавала и физичка. Имали смо, на пример, ситуацију када смо правили културни ријалити који је био критика упућена савременом друштву и појавама културних ријалитија који су некултурни. То је био опозит онога шта смо ми желели да покажемо, али већина људи је то посматрала као нешто негативно, нису схватили ту критику, мислили су да је то срозавање нашег квалитета. А заправо смо хтели то да исмејемо. Људи су на крају схватили шта смо желели тиме да кажемо.
Такође, имали смо отварање изложбе Вука Ђурића где је урадио мурал ‘Крдо прати један глас‘. Тада су се одлучиоци града или партијски систем који је тада владао просто проношао у томе прозваним, па су исте вечери окречили читав мурал, то јест, попрскали фарбом, поломили штафелаје и тако отварање изложбе направили још атрактивнијим. То је иначе назив групе и то је аутор који живи у Чачку. Једноставно назив групе из Чачка, нема никако везе с поруком, али управо о томе говори моћ уметности – колико може једна порука да повреди, пронађе неку личност и колико може да буде универзална и другачије разумевана.
Имали смо тренутак када је чувени Аламан театар из Њујорка дошао са својим експерименталним театром који је био јако чудан и другачији од онога на шта су људи навикли. Имали смо људе који су нас гађали парадајзом, јајима, имали смо оне који су хтели да нас туку, имали смо оне који су плакали и оне који су причали после тога пола године о томе шта су у ствари видели.
Сећам се тога, дешавало се на отвореном простору. Стајала сам испред Акваријуса и како је кренуо први тон музике, ја сам само помислила “У реду Миљана, не знам шта да ти кажем после овога?” Али су заиста сви, који су ту били, били одушевљени.
Храброст увек прати добра енергија. То је прошло зато што је уметност. И јесте била једна врста уметности, можда она коју у том тренутку неки људи нису разумели, али на крају, уметност је нешто што ипак дотакне неког. Људе које је дотакла тог дана, они су пренели ту поруку коју је требало да пренесу. Не морамо да имамо бројчану публику, ми морамо да имамо праву, одабрану публику која није ‘фикус публика’ која ће само да аплаудира, него неко ће разумети шта аутор жели да пренесе. То је кључно.
Што се тиче догађаја који су, на пример, били провокација за околину, често се деси да имамо излужбу и да људи просто негативно реагују, да кажу да не разумеју, да им није јасна порука. Такође, смо имали ситуације да људи просто када је нека ‘фрка’ у граду, не желе да дођу на програм, али никада нисмо отказали програм. За једног човека – за једног, али уметник је увек присутан. Публика једноставно тог дана не дође због нечега што се десило у граду.
Акваријус постоји 10 година. Живим 25 година у овом граду, Александар је, као неко ко је из Новог Сада – дошао да живи овде. Оставили смо буквално наше кости на овом бетону, дали смо све од себе, а колико су нас људи признали у околини и уопште медијски или уметници, колико њих прича о нама – је нешто сасвим друго, односно колико у ствари град зна и да постојимо. Не заборавимо чињеницу да и дан-данас постоје људи у Митровици који не знају где се налази Акваријус. Сада да их питате да оду до Акваријуса, не би знали, не би га нашли. Ми увек имамо те две стране – људе који нас обожавају и оне који једноставно игноришу наше постојање.
Ако би се сетила тренутка када је Акваријус настао, и овог сада, које су то разлике? Не мислим нужно ни на публику, ни на оно што ви стварате, него на атмосферу, а мислим да је ви најбоље мерите, без обзира на то што је то ипак неки узак круг људи са којим имате комуникацију – шта је теби главни утисак? Вратиш се у тај тренутак и овај садашњи, шта се променило?
Много тога се променило. Прво је број људи који живе у граду. То је јако велика разлика. Онда, различитост људи. Ипак смо ми имали раније много више, на пример, студента који су долазили из већих градских центара – из Новог Сада, Крагујевца, Београда. Сада, ипак, имамо градове који су нам ближи, као што су Ниш, Врање, Нови Пазар. Имамо промену структуре публике, имамо промену структуре у бројчности, значи, није то више као што је некада било. Пре неких четири до пет година сам говорила да ћемо имати најбоље услове за рад, имаћемо најквалитетније програме, а нећемо имати с ким да их делимо. То је могућа истина за будућност ако се нешто не промени, јер људи не желе да живе у константној пресији.
Конкретно велика промена која иде реципрочно са тим да ми немамо више тај квалитет публике, тај квалитет студента, тај квалитет свега, да се све једноставно променило – је квалитет садржаја који настаје конкретно у Акваријусу. Нама није проблем да доведемо најсавршенијег уметника, или да доведемо квалитетан програм, квалитетан садржај, тога у Акваријусу увек има, али нама је увек био циљ да локално становништво буде то које производи садржај, да не буде само довести неког са стране.
Самим тим, када смо пре четири године увидели да нагло опада број креативних људи, а поред тога и људи који живе у граду, онда смо схватили да морамо мало више да ‘увозимо’ људе, на неки начин да их доводемо и да их натерамо да буду ту. Па смо покренули и уметничку резиденцију како бисмо у ту свакодневицу митровачке уметничке сцене унели другачији приступ и унели енергију која је несвакидашња, која долази из неких других градова, центара културе како би могли да направимо још више поређење тога шта значи бити уметник у, на пример, Бечу и шта значи бити уметник у Митровици. То је оно што смо предузели као стратегију како да то оживимо.
А, Митровица, као Митровица, уопште као град – апсурдно је да причамо. Немамо просторије културног центра, библиотеке – све због политички нерешених ситуација. Дошло је до тога да просто немамо ни просторије где уметност обитава на свакодневном нивоу, а да не причамо о неком годишњим програмима. То је трагикомично. У свој тој нефункционалности, ми покушавамо нешто и трудимо се да не испари тај културни живот, да свакодневност културе ипак постоји. Ни мало није лако, али ако ме питаш за основну разлику -управо је разлика у садржају града, односно у томе шта је овај град нудио пре десет година и шта нуди сада.
За свакога ко се бави уметношћу, јако је битно да има и конкуренцију. За сваког ко се бави уметношћу је јако битно да има и инспирацију. Не можемо ми, као индивидуалци, или као индивидуални културни центар – да просперирамо без уметности других алтернативних културних центара, музичких или књижевних, небитно је. Просто, што више тог садржаја, што више таквих малих стваралаца уметности – међусобно бисмо се инспирисали, сарађивали и тако се ствара нови културни тренд града.
Као неко ко се бави уметношћу, како гледаш на политичка дешавања?
Политичка дешавања су привременог карактера, као и политичари. Све се то заборавља. Ретко ко остане стварно упамћен у историји. Требало би да буде неко изузетно добар политичар или градоначелник или било шта да би једног дана дошао на неку врсту памћења.
Сада да можемо да урадимо анкету по граду ко је био градоначелник и 2001. године у Митровици, сигурна сам да нико не зна. То се брзо заборавља, те политичке вести који се крећу, као нека врста траке која се константно окреће са скоро истим садржајем. Промене нема. Свих ових дугих 40 и кусур година које живим, имам утисак да живим у потпуно истом систему, исте су ми информације само се окреће страна ко је јачи, ко није.
Ту се многе ствари нису промениле. Нажалост, ми живимо у говору мржње, константном неразумевању, у апсурду живота у Митровици. Суштина тога је у ствари да се ми сви питамо као људи ‘ко смо ми и да ли можда мало имамо и тог нечег злога у себи‘. Све ово не би могло лако да се дешава и не бисмо могли да се нађемо у оваквом положају да смо се потрудили да будемо мало бољи. Тако да мислим да је одговор, у ствари, човек је сам себи највећи непријатељ и највећа несрећа планете земље у сваком смислу те реч. Као што човек може да буде зао и да свим тим својим злом допринесе, да се оно шири, да буде токсично, нико не може да учини као што човек може и мислим да је то у ствари проблем нашег бивања овде.
Ипак, иако су пролазни, политичари остављају трагове и промене, о којима смо говорили, колико год не били за памћење за историју, како ти кажеш, али ипак за овај период, посебно ових десет година. Многи ће рећи да јесте историјски, у смислу да су се многе промене десиле. Оне су врло видљиве на лицу места, овде у Митровици, или на Косову уопште. Како оне тебе дотичу?
Разлике су огромне, али суштински, на то питање могу да говорим из мог заиста личног доживљаја. Од када живим овде, за мене је Косово једно које ме боли, и једно које ме мења и константно ме мења и мислим да је то једини начин да се овде живи. Погрешне политичке одлуке и вршиоци моћи, дужности, како Београда, како Приштине, како Брисела, подједнако треба да сносе кривицу за једну општу патњу народа и то ће сигурно једног дана да се догоди. А, док се то не догоди просто морамо некако да натерамо себе да се мењамо и да покушамо тим променама да прво унутар себе, затим и шире својим понашањем, па онда и утицајем на околину око себе, променимо неке ствари. У супротном, све је бесмислено.
Када кажеш једно које ме боли, једно које ме мења, које је то које боли, а које мења?
Косово ме мења, а Метохија ме боли.
Шта је та патња? Кажеш сви ће једног дана сносити одговорност за патњу…
Патња је све. Мислим да људи који живе овде много пате 25 година. Не могу да верујем у то да не постоји један политички апарат са свим политичким главама колико их има на овом свету што из Европске уније, што из осталих јединица које одлучују уопште о статусима државама, како председници на челу државе, како локални политичари, немогуће је да не постоји решење за нешто ако се стварно то не жели, јер једино тада не постоји решење.
Један добар део живота, 25 година, прошао је у магли. Та магла је свима нама досадила и мислим да људи више немају снаге да пролазе кроз све то и да се изнова враћају и изнова почињу живот. Надам се да ће доћи тренутак да ће сви сносити одговорност за све последице погрешног живота, за све људе који су све ово време испаштали, а много их има на различитим нивоима, да не улазимо у ситне детаље, али суштински највећа грешка свих тих политичара је што од почетка, па до данас нико не размишља у ствари о становништву, о обичном човеку који жели да живи у овом граду или у неком другом месту.
Ми смо потребни само за тај један глас када дођу избори, све остало је у рукама тих људи. Надам се да ће то на глобалном нивоу, пре свега – да се промени, а онда и код нас.
Да ли имаш бојазан да ће, због Косова таквог како јесте у овом тренутку, и свих проблема који постоје, те та ситуација довести до једног тренутка да кажеш ‘шта је мени све ово требало?’? Да ли се тај тренутак дешава?
Не, не. То ми се никада није десило за ових 25 година како живим у Митровици и то ми се није десило за својих 40 и кусур година.
А шта је сатисфакција стварати на Косову?
Косово је попут воде. Без њега не можеш да живиш, оно може да ти пружи нешто. Вода може да ти пружи живот, може и да те уништи. Може да те обликује и може да те пусти. То је такав однос. На крају, ипак сво кретање воде и сви ти океани – небо решава. То је у Митровици, и на Косову уопште – нешто што не може да се избегне.
Једноставно се то нешто догоди, промени и некако опет људи опстају и, опет живе и, опет изнова се рађају нови људи који имају вољу и жељу да раде. Мени конкретно, као уметнику, диван је осећај кад кажем да сам из Митровице и да сам с Косова. Мени је то прелеп осећај и немам никакав проблем са тим да кажем да се никада не бих осећала тако срећно и испуњено у било ком другом граду, зато што све ово овде има неког смисла. Борити се за једну српску реч и написану или за једну уметничку слику или за једну скулптуру или за један мали фестивал који се одиграва – много је смисленије него правити га у граду где имаш већ десет.
Оно што је суштински, али и оптерећујуће када је Косово у питању и што је заправо суштина целог конфликта јесте да је он међуетнички, између Срба и Албанаца. Због свог рада били сте на мети и једних и других у зависности од тога шта радите. Како уопште гледаш на те односе и у којим околностима си за сарадњу, у којим околностима сматраш да нешто није у реду? Шта те води да са неким сарађујеш, или не сарађујеш у контексту међуетничких односа?
Што се тиче међуетничких односа мени је поглед на уметност универзална и она мора бити универзална. Какав бих ја уметник била или директор Културног центра, да бирам људе по нацији, роду, броју, било чему другом? То је апсурдно. Наш простор је увек био слобода за свакога ко је дошао и у рукама носио са собом уметност. То ће увек остати. Ако је за тако нешто, за такав догађај потребно да се гине, онда ћемо и гинути. Зато што не треба забранити нешто, него пустити оно што треба да се види. Мислим да суживот, међукултуралност, сарадња на било ком нивоу је нешто што смо ми од почетка имали у нашем простору.
Никада то нисмо радили под тепихом, увек радимо све транспарентно. Ако је сарадња постојала, она је била веома транспарентна и сви су то могли да виде и да чују, јер тамо (у Акваријусу) нема ни имало простора, нити да се осећамо ружно због тога, нити да се осећамо понижено или не знам сада на коју емоцију већ људи могу да гађају… Ми смо чак поносни на то да смо успели да у целом хаосу, систему обостране мржње нађемо праве људе и са њима сарађујемо.
Уметност мора да нема границе, у мозгу, тако и у начину живота и понашању и свему. Не видим никакав проблем у томе да се сарађује на пољу уметности, само наравно да се бира са ким се сарађује у смислу да се не дозволи да политички памфлет одлучује сарадњу, већ вредност коју уметност носи.
Да ли можеш да се сетиш неког примера, с обзиром на то да си често у овом разговору помињала да неко покуша да подметне политички памфлет било кроз новац, било кроз различите агенде, под изговором наводне неке уметности?
Један од најпознатијих примера, што се тиче Акваријуса, јесте са девојком која је била амерички држављанин, а која је овде дошла на постдипломске студије. Примили смо је на разговор као особу која је хтела да направи црно-бели документарни филм о женама које се баве нетипичним областима као што су уметнице. На крају сам доживела то да је мој лик освануо на Њуборну, споменику у Приштини, што је било потпуно супротно мојим уверењима. То је политички памфлет. Без питања, без икакве сагласности. Чак имам и доказе где сам захтевала од ње да видимо тај филм пре него што изађе у јавност. Ту је било много укључених актера. Многе друге жене су учествовале и наравно нису знале да ће до тога да дође. Али када радите оно што радите и верујете у то што радите, немате проблем да реагујете.
Тако да једним писмом за јавност је скинут терет са нас у смислу да већина људи то никада није видела, нити ће видети, нити зна да се то догодило. Да ми је неко поставио лик и на споменик Кнезу Лазару у Митровици, исто не бих то дозволила, зато што не желим да припадам било ком искоришћавању тренутка или злоупотреби. Дођи и питај искрено шта ти треба и добићеш то што желиш, а не да тражиш једно, а да користиш у другу сврху. Битно је да је упркос томе што је она амерички држављанин и што је имала и те како велику подршку како власти у Приштини, како амбасадора, свега – имала сам храброст да се супроставим томе и у року од седам до осам минута морали су да уклоне портрет, јер њему тамо није било место.
Шта је теби Косово?
Мени је Косово попут воде. Ја без тога не могу да живим.
Да ли се плашиш да те та вода не однесе?
Некада и када те вода однесе, иако се можда живот прекине, тај осећај слободе, вероватно у том тренутку у дубини, у тим таласима – има свог смисла и значаја. После турбулентног живота на Косову, свачега сам се нагледала, да бих се плашила. Мислим да је човеку највећи непријатељ, поред новца, страх. Мислим да је ова вода нешто што можеш да се искористи, ако стиснете воду у руци – она ће исцурити кроз шаку, а ако је отворите превише – она ће и исклизнути шаке, исто ће исцурити.
Треба знати како држати у длану ту воду, да би живео са њом и да би, на крају крајева, и попио и умио се њом. Тако да мислим да је Косово за мене вода.
Извор: Алтернативна >>
