Текст: Радио Митровица север (Ивана Вановац). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“. Видео: Алтернативна.
Притајена генијалност једне младости (не било које, већ ове једне), полиморфност глумачког образа која је ваљда једино пожељна у том контексту, озбиљан сценаристички потенцијал и драматуршка препрепреденост – главни су утисци са представе “Палчица” , мастер рада митровачке драмске уметнице Снежане Џоговић.
Након премијере у београдском „Крсманцу“, стала је пред своју публику у митровачком „Акваријусу“ и показала да сва комплексност театарског механизма, може да стане у један интелект, једно срце и једно тело.
Арматуру представе чини Андерсенова “Палчица”, бајка која већини девојчица није ни у десет омиљених, јер… шта може бити фасцинантно у жени која тако мајушна, више асоцира на неког јеленка или црквеног миша, него на расне лепотице са нестварно дебелим кикама и телећим очима, достојне балдахина Дизнијевих будоара и Синеплексових нула.(Плејбој је имао зечице, Дизни је имао никада озваничени Плејгрл, а и бојси и грлси су се играли женама).
И јеленка и миша, сви имају порив да згазе… Жене их се највише плаше… И то, судећи према Снежанином театру, не без разлога. Мушка популација зато што је тако ужасавајуће лако и пријазно демонстрирати надмоћ над нечим тако нејаким. Ослушкивати крцкање мандибула, кутикула и лобање… Женска, зато што им је дојадило да се пењу на столицу и вриште сваки пут кад их угледају на усијаном асфалту природом збуњених градова или како се притајено шуњају уз зид шанка, измилели из ресторанске оставе. Није то добро за вековима грађен имиџ самосталне жене, јер, како неко може да буде самосталан, ако не уме да се избори са нечим тако минорним. Мада… И шкорпија је мала, али се слабо ко усуђује да је нагази… Да ли баш зато, Снежанина фатална Тригонсатурн дама, када се загледа у њену синастрију са кознаким, види да јој је Сунце у шкорпији…? Примећујем да се баш у том монологу, те мистичне, раскошне читачице звезда, публика (да ли случајно?) гласно насмејала на помен дебилитације Венере… Чак и тим најдискретнијим украсима, као што је повезивање идеје о дискредитацији неудатих жена са речју дериватизованом од речи дебил, а онда и одабиром Венере која јесте симбол женствености, Снежана савршено форсира тему немоћи, зависничког положаја поштовања жене у односу на брачни статус. Да ли је потребно рећи да реч дебилитација није њена измишљотина, већ израз који између осталих, астролози заиста користе, што целу ствар чини још феноменалнијом.
Ова представа која је у потпуности ауторски рад једне младе жене, је споменик овом граду и најлепше ругање оној паланци која у њему притајено животари. Креирајући лик краставе свекрве медиокритета, неуротичне мишице излуђене захтевима да се уклопи или рајске птице раскошног перја која познаје све тајне неба, Снежана њих доводи до стања дебилитације. Она постаје хакер који пробија фајрвол добро озиђеног лажно моралног блупринта, упада у сервер система Флорекс про минија и „квари га“. Она – жена, ће бити та која ће одлучивати када је сасвим у реду рећи НЕ.
ПРОЧИТАЈ И Шта се догоди када жена одлучи да каже не >>
Поред изванредног књижевног потенцијала и савршеног разумевања важности улоге уметности у друштвеним променама, Снежана показује како је добром глумцу лако и лагано преливање из лика у лик. Као флуид, она са нестварном лакоћом, излази и улази у сасвим разнородне профиле. Мишица много говори о полиморфији као својеврсном савршено прилагодљивом, постојању једног те истог ентитета у више идентитета. Наивно би се помислило да је за глумца та особина, то бескичмењаштво најпожељније. А сасвим је супротно. Глумци попут Снежане Џоговић, показују да је за лако клизање од идентитета до идентитета, најважније имати гипку али несаломиву кичму. Јасна идеја, бучна мисао, нежан сензибилитет, добро образовање и правилно учитано косовско искуство, испреплетани чине нервус вагус доброг артистичког наступа.
Полиморфија, мономорфија… и дисморфија, као клица биолошке идеје света. Заувек ће бити ту Палчице и Томе Палчићи. Колико је њих толико ће бити синастрија и исто толико бајки у чијој феноменологији није суштина у коначном срећном завршетку, већ у храбрости коју сваки јунак мора да покаже да би до краја стигао, и у тајанствености и често необјашњивости тог процеса.
Представа „Палчица“ је поновимо то, споменик, изванредно велики. Граду који је иако намучен, огрубео, избледео, однеговао савршеног мултидисциплинарног уметника. Тај град је подмлађен и прокрвљен њеном умешношћу и уметношћу.
Да је бајка потрајала, у тој бајци, Снежана Џоговић би у климаксу приче, када цветно-вилински принц мења име Палчици у Маја, сасвим сигурно рекла: Шта ти има мени да мењаш име! Ја ћу да одаберем како ћете да ме зовете!
Извор: Радио Митровица север >>
