Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић). Видео: Медија центар Чаглавица
Добитница Гран прија IV Митровичке уметничке резиденције за 2026. годину је белоруска плесачица и кореографкиња Дарија Костскина. Жири у саставу Стефан Младеновски (председавајући), Марко Грба Сингх и Миљана Дунђерин, на састанку одржаном у ноћи између 27. и 28. маја, једногласно је одлучио да плесни перформанс „Петља“ (A Loop) који је током боравка на „Акваријусовој“ Резиденцији осмислила и извела Костскина, представља оригиналан и иновативан допринос савременој уметности.
У конкуренцији за награду учествовало је 16 уметника (12 појединачно и два уметничка пара), који су током априла и маја боравили у Митровици, и инспирисани градом, стварали на лицу места уметничка дела: Лусија Шофа (Lucia Choffat), Жана Рот (Jana Rothe), Федерико Камарата (Federico Cammarata) и Филипо Фоскарини (Filippo Foscarini), плесачица и кореографкиња Дарија Костскина, ликовни и визуелни уметници Ирена Паскали, Константин Данилов, Драгутин Рајковић и Емилија Сандић, Елда Пашалић, Александра Ничић, Амила Дервишбеговић, Куштрим Хоти (Kushtrim Hoti), Душан Стефановски, књижевници Димитрије Буквић и Анастасија Костић.
Митровичка уметничка резиденција је део програмске целине Арт терапија за све коју организује „Акваријус“ а подржава УНМИК.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА
Уметничка пракса Дарије Костскине полази од плеса као исконског облика слободе и колективног изражавања, али истовремено и као савременог покрета који повезује људе кроз ритам, присуство и заједничко искуство. Током Митровичке уметничке резиденције, уметница је у кореографију укључила утиске града, његову атмосферу, динамику улица и сусрете са људима, преводећи их у гест, ритам и телесно памћење.
Овај интерактивни плесни језик брише границу између извођача и публике, укључујући посматраче у сам процес кретања, где они постају учесници, а плес заједнички простор комуникације и припадања.
Током извођења, уметница ствара звук користећи снимљене матрице, телесне гестове и гласове — сопствене и гласове публике — које затим умножава, стварајући заједно својеврсни ритуал снажног емоционалног набоја.
На тај начин, интерактивност њеног рада произилази како из технологије и форме, тако и из дијалога са традицијом и савременим тренутком.
Her practice starts from dance as a primordial form of freedom and collective expression, at the same time as a modern movement that connects people through rhythm, presence and shared experience. During the residency, the artist incorporated impressions of the city, its atmosphere, street dynamics and encounters with people into the choreography, translating them into gesture, rhythm and body memory. This interactive dance language erases the boundary between performer and audience, involves the audience in the process of movement itself, where observers become participants, and dance becomes a common space of communication and belonging. Throughout the dance, the artist produces sound during the performance through recorded matrices, bodily gestures and voices (hers and the audience’s), which she then multiplies and which together represent a kind of ritual of intense emotional charge. In this way, the interactivity of her work arises both from technology and form, as well as from a dialogue with tradition and the current moment.
