Текст и видео: Радио Митровица север (Ивана Вановац). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)
Косовска Митровца је добила своју прву радио драму. У оквиру ИВ Митровачке уметничке резиденције коју организује ПКЦ “Аквријус”, радиофонски креативни тим који чине писац Димитрије Буквић и аудио редитељ Андреј Синкевић, уз подршку драматурга Јелене Палигорић Синкевић, дали су нашем тихом Граду глас.. Драма или како то аутори у шали кажу “играни подкаст” речитог наслова “Ибарски пси” прича причу нежељених, ничијих, изгубљених са једном реком као јединим оријентиром. Реч је о ауторском делу у целини, јер је сваки сегмент – од писања сценарија до музике аутентичан, рађен управо за „Ибарске псе“. Чак су напослетку и глуму преузели на себе.
Ова драма није само првенац у митровачком радијском драмском опусу. Она је отворила звучну сцену продукцији „Radio Perros“ коју су Буквић и Синкевић основали, неофитски занешени магијом звука… Тачније радио драме – једне давно устаљене форме чија заводљивост више долази из чињеница које не одаје, него из приче која се чује. Дескрипција ту није посао наратора. Она долази из наговештаја који сцену граде у главама слушалаца. Нема слике која као нимфа манијакално тражи пажњу. За кулиса, специјалне ефекте и целокупни мизансцен задужен је искључиво слушалац. Деградирање видљивог јесте разлог, како Јан Роџерс каже „вечитог конфликта у коме остају позориште и радио драма“.
Све је почело када је писац, новинар, социолог Димитрије Буквић одлучио да се пријави на конкурс за овогодишњу Акваријусову Резиденцију. Будући да је писац који преферира кратку причу, логично је било очекивати да ће Митровица од њега добити управо то. У ходу се јавила идеја о радио драми, о причању митровачке приче каква досад никада није испричана Београду нити остатку Србије, а како ће се испоставити, ни самим Митровчанима. Макар не на овај начин.
„Српској јавности ван Косова приповедање о Косову не мањка. И то – нажалост. Јер, том приповедању прибегавају махом они који на Косово нису никад крочили, али све знају“, каже Димитрије.
„Оно што болно недостаје српској јавности није приповедање о Косову, већ – са Косова.
Зато ми којима је дато да често долазимо у Косовску Митровицу и на Косово, имамо само две дужности: док смо на Косову, да слушамо, а кад се вратимо у Београд, да причамо.“
Као медијум за преношење „приповедања са Косова“, одабрао је дакле радио драму, која, примећује, има нешто заједничко са Косовом.
„Радио-драма јесте један од начина. Она као форма има прилично сличности с Косовом. Није реч само о скрајнутости, изопштености и заборављености, већ и о неоствареном, а заправо спутаваном потенцијалу. Нека онда сличност заживи и у будућности, па нека се сведе на прогнозу која би гласила: тек ће се чути. И радио драма, и гласови с Косова.“
Буквић је био у Митровици. Више пута. Дисао је са Градом, његовим људима и псима. Прелазио мостове који се овде прелазе увек у журби, да би се њима пешак што пре вратио назад – у свој део. Саслушао ћутке многа приповедања, да би испричао причу. Са импозантним искуством Града који је тако уморан, све тиши, и тако разочаран отужним и осуђивачким приповедањима којих се о себи наслушао све нерасположенији да слуша било кога, може се рећи да је Буквићев подухват био високо ризичан. Ипак, успео је.
„Изгледа да људима прија ова форма. Да их подсећа на сугестивност звука. Посебно је интересантно то што међу слушаоцима има чак и оних, поготово млађих, који никад нису слушали радио драме, као ни оних који никад нису били на Косову. То што се и једнима и другима ‘Ибарски пси ‘ допадају, што им је све јасно и што их драма интригира и помера, сведочи вероватно о универзалности форме и садржаја. А мало је већих разлога да се аутори осете почаствованим.“
Да би сценарио оживео, било је неопходно да неко „дигне реглере“. Аудио редитељ Андреј Синкевић није био у Митровици. Он јесте у Митровици. Није видео лица људи који кроз “маторог и тупозубог” говоре, али је савршено чуо њихово режање. Није прелазио мостове, али изванредно добро зна ко их је и зашто подизао и блокирао. Прави човек звука – слуша да би знао.
„Нисам био физички на резиденцији, али сам био тамо кроз Димитрија, кроз приче које је донео, кроз звукове које смо градили заједно и кроз то како смо гласовима давали живот. Научио сам да је мост много више од симбола – он је живи организам где се дешавају мале, свакодневне драме: деца, пси, људи који прелазе или не прелазе, који лове или хране. Научио сам да су улични пси можда најбољи хроничари града. Они не знају за етничке линије, али знају за територију, за опасност од штапова и камења, за ретке тренутке доброте. Научио сам и да Митровица, упркос слици коју медији често шаљу, има капацитет за “креативни мир” – онај који се не дешава сам од себе, него се ствара, као што каже Димитрије. Као његов саборац у RadioPerros пројекту – научио сам да можеш дубоко разумети место и људе чак и ако физички ниси тамо, ако радиш са неким ко јесте и ако причаш искрено, без потребе да све објасниш до краја“, прича Синкевић.
„Ибарски пси“ су у потпуности заједнички пројекат, кажу. Не само да су здруженим снагама дотеривали сценарио, бирали музику, ефекте ономатопеје, већ су схватили и да је од једнаке важности када треба све стишати. Да се чује ћутање.
„Радио драма не приказује – она дозвољава да ти замислиш. Зато мораш да будеш брутално економичан: свака реч, сваки звук, свака пауза мора да носи терет. Гласови морају бити препознатљиви и живи, а не само “ликови који причају”. Звучни амбијент и музика не смеју да илуструју – они морају да дишу заједно са причом и да оставе простор слушалцу да сам попуни слике“, објашњава Андреј.
У самом сценарију, као оријентири су коришћени неки општи урбани лендмаркери – мост, споменик, црква, уличне инсталације. Сами по себи они не говоре ништа и не дају никакве урбанонимске информације. Град као град. Ништа посебно. Разговор два пса ниједног тренутка није изманипулисан – чист је, бави се инстинктима, нагонима, прерано указаном поверењу људима, симболима маскулинитета у кучећем свету. Нема подметнутог политичког памфлета, помињања Неких људи, Неких догађаја… Нема ничег митровачког, а опет… Нема сумње. То је наша прича. Свака евентуална сличност са неким од нас, заиста је сасвим намерно случајна.
„У ‘Ибарским псима’ смо свесно ишли на то да два пса причају о мосту, о ‘нашој страни’ и “оној страни”, о људима који лове или понекад дају кифлу – и да ти, слушалац, сам видиш како тај мост изгледа, како мирише река, како звучи потера. Тишина између реченица је ту исто толико важна колико и речи. Радио драма је поверење између онога који прича и онога који слуша. Ако тога нема – нема ни драме“, каже Андреј.
РАДИО ДРАМА И ЖИВОТИ У КОЈИМА ЈЕ СВАКИ ДАН ДРАМА
Постоје нека правила, дакле, како се прави добра драма. Зна се када је време за заплет, да ли је довољан један или прича оставља простора за више компликација, када је публици доста адреналина, па је време за перипетију и крај. “Драматург” животне, па и косовске драме очито не хаје за одјек у публици, а ни за замор трупе. Компликује, па ко преживи… Ипак, она има све оно што Синкевић види као важно за добру драму.
„Живот нема сценаристу, па ни правила у класичном смислу. Али добра животна драма има аутентичност, тензију која није наметнута и ликове који се не претварају. Као пси у нашој причи – они не глуме, они преживљавају. Њуше опасност, памте ко је бацио камен, а ко је дао храну. Не знају за велику политику, али знају за територију, за мост који се прелази или не прелази, за ‘нашу страну’ која увек може да те изда“, каже Андреј и тиме потврђује колико много зна о нама – само слушајући.
„Можда је једно од правила: буди спреман да слушаш више него што причаш. И да прихватиш да никад немаш целу слику – само мирисе, кораке, лавеж и повремене кифле. У Митровици се то види најбоље: драма није само у великим поделама, него у томе како пси (и људи) прелазе или остају, како мењају “сива срца” на зидовима и како ипак налазе начин да постоје. Добра животна драма не тражи happy енд. Тражи да останеш будан и да препознаш кад ти неко пружа храну, а кад те само трпи.“
Димитрије је запазио са друге стране, да се радио драма и животна драма поклапају у једном – за обе је важно да имаш пријатеља.
„На радију се правилно драми тако што имаш срећу да се са пријатељем којег знаш више од 20 година упустиш у лудост стварања драме. И да вас обојицу до те мере завозају загриженост и посвећеност, па заправо постанете и приповедач и слушалац, тако да се више не зна ко је ко, јер узајамно износите мишљења, међусобно се слушате и уважавате. Тако настаје RadioPerros, тако су настали и ‘Ибарски пси’ – заједничким радом на свим аспектима драме; на тексту, звуку, музици, глуми… Попут двочланог чопора протагониста, исто тако је и RadioPerros двочлани чопор стваралаца који заједнички траже пут. И креирају га. Зато је то мануфактура, својеврсна занатска радијска радионица. Што се драме ван радија тиче, вероватно не постоје нека правила, осим једног: већина драмљења у животу се испоставе као сувишна и неоснована. Зато бих крајње дрско, неотесано и саморекламерски посегао за једним од гесла RadioPerrosa које гласи: “Не правите драму. Има ко ће.“
СВЕТ БЕЗ СЛИКЕ ЈЕ ДЕМОКРАТИЧНИЈИ
Писац и новинар Живојин Ракочевић склон је томе да говорећи о ма чему, свуда протне једно запажање које звучи као упозорење – „овај свет комуницира сликама“. И ваљда би то било у реду, када тај визуелни дијалог не би своју славу градио науштрб речи, звука, мириса… Некада си јагоду или ружу могао да препознаш затворених очију, начин на који неко прислања усне на образ био је довољан да препознамо пријатеља, склањали смо се са коловоза јер чујемо мотор аутомобила. Нешто се десило. Јагоде су безукусне колико су скупе, руже миришу на лак за косу који служи да држи шљокице посуте по њој (као да ружа може да се улепша), усне имају облик бабунове задњице, а ствар престижа је имати бешумни аутомобил који се прикрада као мачка. Животи постају један замрзнути кадар. Мозгови виде један задати кадар око ког не вреди полемисати јер такав је – какав је. Нема ту места за произвољне закључке, надоградње и измене. А нема ни времена јер се слике смењују сумануто брзо….Како у таквом свету дозвати човека?
„Ништа немам против слике. Имам против тога што је слика данас постала default и што нас учи да будемо пасивни конзументи. У (видео – прим.ред) играма сам годинама радио са звуком управо зато што он може да пренесе оно што слика не сме или не може – страх, интимност, простор између речи. Радио драма је екстремни облик тог принципа. Када слушаш ‘Ибарске псе’, ти не гледаш мост – ти га градиш у глави. Ти не видиш како пас краде сендвич – ти чујеш емоцију, дах, тишину пре него што неко каже ‘хајде, бежи’. Свако има своју верзију. То је демократичније и дубље од слике која ти намеће једну једину визију. Слушање те чини саучесником. Гледање те често само оставља на каучу“, објашњава Андреј.
Додаје да је данашња слика углавном дизајнирана да те задржи три секунде и да те натера да скролујеш даље. Брза је, каже, често искривљена, и ретко те пита шта ти мислиш. Радио драма иде директно против тога – успорава те, тера да останеш до краја и да сам повежеш тачке.
„У контексту Митровице, слике често сервирају само једну причу: подељеност, немири, мост као симбол. Наша радио драма показује псе који прелазе тај мост и оставља те да сам одлучиш шта то значи. То није бекство од слике – то је отпор површности. Јер кад затвориш очи, чујеш више.“
У овој Потемкиновој селендри, у којој се Катарина слабо кад ухвати за насликани златни звекир, свака вербална комуникација је у кризи. Причање је у кризи. Ако престане наше причање шта ће „заварати крвника и одложити неминовност трагичног удеса који нам прети” и шта ће помоћи човеку да се нађе и снађе?“
„Прича је, уз слику, јединица мере људског сећања и искуства“, прича Димитрије.
„Ми памтимо у причама. Оне нису наративна, већ онтолошка форма. Зато нам је у природи да их причамо. Друга је ствар – умемо ли. За такво умеће је много важнији начин, него садржај. Битније је како смо нешто испричали, од тога шта смо испричали. Људи ће увек радије слушати некога ко на занимљив начин исприча обичан одлазак у куповину, него оног ко на досадан начин исприча како је присуствовао сопственој сахрани. Прича је вредност за себе, важнија од теме и заплета. Тема може да се опише једном речју. Заплет – једном реченицом. Тема и заплет су као сувопарно, сирово тесто. А онда наступа Прича, која узима оклагију и развлачи то тесто, обликује га, пуни филом, запече у рерни и све нас нахрани. Тако је у животу, тако је у уметности. Увек ће бити довољно људи који умеју да испричају причу, само што никад неће бити идеално распоређени.“
Боље је бити пас који прелази мост, него човек који га само гледа на екрану.
И тако је наша градска прича испровоцирала настанак RadioPerrosa, а онда и причање неких нових досад нечувених прича. Још има и добрих приповедача, добрих слушалаца и добрих ослушкивача.
„Ибарски пси“ су тек почетак. Биће још драма, на разне теме. И с разним протагонистима. Ако је већ теже очекивати да продаја радио апарата због тога скочи за око хиљаду посто, било би добро да се макар покаже да овај жанр још како има следбенике у 21. веку“, каже Димитрије.
Радио драма је некомерцијална. Мало људи се зато њоме бави и то углавном на јавном сервису, где се ни не очекује да се нешто баш много исплати. А опет, она тражи време, озбиљан рад, велику креативну енергију… Све то данас некако наопако „није нормално“…
„Нормално? Па, нормално је данас правити садржај који траје 15 секунди и који се троши док скролујеш. Ми смо одабрали да направимо пустоловину за уши. Можда нисмо нормални. Али бар смо искрени према себи и према причи. Радио драма данас делује као луксуз или лудило – а заправо је један од ретких медија који ти још увек дозвољава да затвориш очи и да ипак видиш више. Ако је то лудо, онда нека буде. Боље да будемо ‘пси’ који прелазе мост него људи који га само гледају на екрану и мисле да су видели све“, поручује Синкевић на крају.
Извор: Радио Митровица север >>
