Aleksićev svet iza sveta

Пише: Сања Микетић Суботић
Фотографије: Милан Кабашић

Дејан Алексић, познати песник, дечји песник, а одскора и романописац, био је гост ПКЦ „Акваријус“ у два наврата – на књижевној вечери, и када су у публици били малишани којима је такође приређен сјајан књижевни догађај примерен њиховом узрасту.
На књижевној вечери модератор разговора са песником била је Ивана Вановац, а са аутором су разговарали и Жарко Миленковић и ауторка овог текста.
У готово двочасовном формалном делу, који је настављен неформалним разговором са аутором, након кратког увода о писцу и о његовој поетици, потекао је разговор о разним темама.
Сам песник је направио опаску да га је публика „изрешетала“ питањима, јер се разговор кретао од његовог формалног и неформалног уласка у свет књижевности, преко дидактичког у поезији за децу, па до школског система и табу тема у књижевности за децу. Поред тога, отворене су и бројне друге теме из домена књижевности, стваралачког процеса, а млади аутори су могли да чују и како се отргнути гравитационом пољу великих песника који су им узори.
Публика је била одлична и имала је сјајна питања, која су, према Алексићевим речима, некад битнија од правих одговора, али није била бројна. Зато овим текстом желим да поделим са читаоцима оне ауторове речи вредне пажње (ти цитати су истакнути курзивом) јер је у питању сјајан песник, овенчан са преко 40 награда, чак и оних врло значајних, попут награде „Меша Селимовић“ која се додељује најбољем делу било ког жанра, а у Алексићевом случају збирци поезије, што није тако често.

• 

• 

Дејан Алексић рођен је 1972. године у Краљеву, где и сада живи. На књижевну сцену одмах ступа као победник – иако је писао десетерце о наставницима још у основној школи и био опчињен речима, ритмом и мелодијом језика од најранијих дана, никад није помислио да би се професионално бавио књижевношћу. Како Алексић каже, није пратио традиционални пут објављивања појединачних песама у књижевним часописима што је пракса међу младим ауторима, већ је на конкурсу фестивала „Ратковићеве вечери поезије“ предао петнаестак својих песама и освојио прву награду – објављивање песничког рукописа – када је имао 22 године, чиме званично улази у свет књижевности.
Награде му, као и свакоме, пријају, али се није прогордио. Највећа награда му је усредсређеност на текст – то је најбољи начин да упознате себе, а награде воли из разлога што можда могу да појачају рецепцију награђене књиге, нарочито када је у питању поезија која никад није била довољно читана. Сматра да је највећа награда коју као стваралац можеш да добијеш то да си некоме узор.
Алексић у свом стваралаштву има много поетичких заокрета, јер рутину и упадање у манир види као највеће непријатеље и у књижевном стваралаштву и у животу уопштено. Зато он воли да себи задаје изазове, препреке и задатке, јер кроз то највише учи као стваралац.

• 

• 

„Упадање у манир и самопонављање, то је губитак животности, то је као смрт; то може да се односи и на живот; улазак у нешто ново се увек исплати. Ја увек пишем испочетка, као да ништа што сам до сада написао не постоји. Треба изаћи из зоне комфора да би било неког прогреса, не само у писању“, сматра.
Између строгих форми, попут сонета, и слободног стиха, данас бира слободан стих да би себе на неки начин дисциплиновао, ако ни та форма није потпуно слободна: сами морате да створите правила, што је теже, али и тај стих треба да има закономерности.
Ипак, младим ауторима препоручује да се у почетку држе везаног стиха.
„Када имате правила, вама је лакше; у везаном стиху имате оквир, ослонац да не паднете доле, а горе је све отворено.“
Према Алексићевом мишљењу, најпогубнији песник по младе ауторе је Бранко Миљковић.
„Када рано откривате песнике по свом сензибилитету, тога се тешко ослободити. Многи песници су били привучени гравитацијом Бранка Миљковића и заувек остали његови епигони.“
Сам Алексић наводи да је годинама бежао од његових књига, јер се не можете одупрети очаравајућој еуфонији његовог језика, као у причи о Одисеју и сиренама.
И Алексић је у својих првих пет збирки писао у строгим формама, у везаном стиху и римовано, што види као своју прву фазу, али се чини да су данас бројније песме у слободном стиху.
Сопствени избор из поезије писане слободним стихом објавио је прошле године у збирци „Док трају светови“, и ову збирку читаоцима од срца препоручујем.

• 

• 

Алексић каже да се учио на поезији.
„Што се тиче домаћих песника, учио сам се узвишеном стилу од Ивана В. Лалића, највећи узор што се тиче сензибилитета ми је био Стеван Раичковић, а што се тиче песничке имагинације Васко Попа и на те три кључне тачке се заснива моја поетика, али треба изаћи из туђих стваралачких простора и наћи свој“, саветује.
Аутор је често цитирао Бродског, а сматра да сваки аутор, било да пише прозу, поезију или се бави другом врстом уметности, често на почетку пише у маниру неког великог ствараоца, свог претходника.
„Ипак, битно је наћи сопствени глас, сопствену стваралачку индивидуалност и препознатљивост, то је идеал.“
За читање поезије Алексић каже да је је интимна ствар.
„Подразумева мало слободног времена, неко тихо место и усамљеност“, док поезију и као читалачки и као креативни процес види као неку врсту трансформативног дијалога.
„Мења нас и оно што напишемо и оно што прочитамо.“
Воли када се о књижевности говори, па макар и дошло до расправе, јер треба полемисати на здравим основама, али не воли прављење табора у књижевности. Сматра да је идеал сваког аутора да побегне сваком сврставању, не само књижевноисторијском поетичком, већ и сврставању у књижевне чаршије, јер то никоме не може добро да донесе.
Иако је студије књижевности започео и успешно завршио релативно касно, Алексић је сјајан теоретичар књижевности, мада мисли да је донекле добро за њега као аутора то што је формално образовање из ове области имао када је био зрела личност и формиран као писац.
Интересантно је да има књигу са стиховима који тек после петнаестак година пронађу своје заслужено место у песми која је њих чекала.
Ситнице које нас окружују чест су мотив у Алексићевој поезији.
„Потребно је само изоштрити рецепторе да виде свет иза света.“
Циљ му је да посматра свет ван препоручених оквира и да у профаном нађе узвишено, што са лакоћом чини у својој поезији.

• 

• 

Интересантна је била анегдота о једној од првих Алексићевих књига за децу за коју је добио награду „Политикиног забавника“, иако је у најужој конкуренцији био чувени Љубивоје Ршумовић, који је похвалио ову књигу иако сам никад није добио наведену награду. У овој поеми пикарског карактера једно зрно кафе путује са плантажа у Бразилу и цео микрокосмос је у овим персонификованим ситницама: новчић је горда, шнала је лирска појава, затварач пивске флаше је весељак, чиме Алексић гради читав свет у малом.
„Моја проза не би била таква да је нисам писао ја као песник, и ово што пишем за одрасле не би било такво да нисам писао за децу“, у ове две реченице чини се да је сам Алексић најбоље описао себе као аутора.
Његов ангажман у поезији за децу дошао је спонтано, најпре као хоби, експеримент и из забаве, а касније и као изазов који је поставио сам себи, ради освајања нових поетичких простора.
Сматра да треба наћи форму која је деци актуелна, на пример, да репују песму, јер данашње дете, фокусирано на телефон, таблет и видео-игрице, према књизи као артефакту има одређену дистанцу.
Зато је у његовим дечјим песмама инкорпорирано и мало игре – треба пронаћи песму која бежи слањем имејлова, прочитати песму о рупи кроз рупу у страници књиге и слично.

• 

• 

Његова дечја књижевност углавном је, како је то типично у Србији, нонсенсна и хумористична, са мало експлицитно дидактичког у себи, али може послужити и као сјајан дидактички материјал.
Споменимо само роман за децу „Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова“ за који је добио Награду Змајевих дечјих игара.
„То је прича о неписменом цару који учи да пише, па ће са њим мали читаоци проћи кроз разне авантуре у вези са сваким словом које он учи, што поред учења појединачних слова, укључујући и то како се слова пишу, може да помогне и деци која посећују логопеда или дефектолога.“
Алексић је поредио српску књижевност за децу са истим жанром скандинавских аутора, која је пуна дидактичких идеја и нема табу-тема попут српске (у њој има говора о смрти, болести, разводу и слично). Сматра да му је писање за децу помогло јер је ослободио израз, убацио неке метапоетске мотиве, а пишући за децу и даље пише римовано и у везаним формама.
Иако не може рећи да ли је у већој мери песник за одрасле или за децу, чини му се да сав тај песнички артизам долази из истог извора, само се мењају регистри.
Дечји језик сматра сјајним јер он нема голу функционалност већ га доживљавају као магичну форму којом могу да креирају стварност према својим потребама, мислећи да деца имају велики маневарски простор у језику који ми изгубимо кад одрастемо јер нам језик служи само за споразумевање.
Алексићева љубав и посвећеност деци посебно се видела у књижевном догађају организованом за најмлађе: у врло динамичном наступу са много интеракције, деца су се присећала кратких форми из народне књижевности – брзалица, загонетки, пословица.

• 

• 

Поред тога што су деца имала прилику да чују Алексићеву поезију, па и да је сама рецитују, чули су и како звуче брзалице на различитим језицима и покушавали да ове језиколомне реченице изговоре најбрже што могу.
Овај сјајан и несвакидашњи догађај за децу је био јако посећен, иако ми је жао што није било још деце јер је заиста и њима и одраслима било врло занимљиво.
До ове године, Алексић није имао искуство прозног стваралаштва, осим у књижевности за децу.
Нови изазов који је овај аутор поставио сам себи било је писање романа „Петља“, чијој изради је доста допринео континуитет који је аутор имао захваљујући изолацији и карантину у коме смо сви били.
Алексић сматра да можемо писати само из сопственог искуства, али да у приповедању није лако избацити свој глас јер увек пројектујете сопствене ставове, нарочито када пишете из првог лица – никада од тога не можете да побегнете и увек се у подтексту чује ваш глас.
Надам се да ће аутор поново доћи у Косовску Митровицу и да ће његов наступ, било за децу или одрасле, бити посећенији, јер је у питању јако леп, продуховљен догађај уз сталну интеракцију са публиком, где је имало много тога паметног, лепог и духовитог да се чује, и од срца желим да препоручим и младој и старијој публици да прочита његова дела.

Извор: Радио Контакт плус >>