У оквиру фестивалског програма „Време за импулс жене“, у галерији „Акваријус“ синоћ је наступио женски део црквеног хора „Бранислав Нушић“ а потом је, у наставку вечери премијерно изведен перформанс „Импулс“.
Ако се целовечерњи програм посматра као целина, а не као два одвојена сценска момента, добија се савршен приказ женског (људског) бића.
Анђеоски нежни гласови стихирама и химнама славе Сунце правде и Ону међу нама која је Сунце правде родила, откривајући онај боголики, присојни профил жене. То је перспектива из које је она најлепша, најнежнија, света. Из тог угла, јасно се види сва њена потреба да рађа, да храни,да води, да воли и да за вољене страда. Она је и Млекопитатељица и Одигитрија и Свих жалосних радост.
А онда, она окреће онај други профил. Мрачнији, грубљи, осојни, унакажен и изобличен под притиском друштвено прихватљивог, обавезног, моралног, од ње очекиваног и јединог исправног. Тај део њеног бића, јасно се види у перформансу који су осмислиле и извеле три младе даме – драмске уметнице Гала Шалипур и Даница Станковић и редитељка Леа Јевтић.
Под тим притиском, она постаје биће које ради одговоран посао (и наравно не сме да се жали јер „сама је то тражила“), мајка која једва стиже да одговори на све потребе деце (свакако, не сме да се пожали јер „ко те је терао да рађаш кад ниси способна да о њима бринеш“) похотна женка која тражи пажњу мужјака (јер агресиван, сексуалан наступ је „маст хев“ овог столећа) а може да постане и монахиња („шта јој би? јадни њени родитељи!“)… На крају, свака се усуди да уради нешто што ово друштво не може да опрости – свака остари.
Глумица Гала Шалипур, у перформансу представља импулс, демона који жену покреће.
„Досад, када се говорило о жени, увек се говорило о злостављању, о неједнакости у материјалном статусу, у радном ангажовању, а овог пута, ми смо пажњу усмериле на нешто друго – на оно што се дешава унутар жене а што је некако, спутано и скучено и заробљено. Јер она је жена – она то не сме, не може, не уме… Ми смо хтеле да покажемо да она то сме, може, уме и мора“, каже Гала.
Иако су тај нагон назвале демоном, он то суштински није, објашњава редитељка Леа Јевтић.
„То је импулс који покреће свако људско биће, али га друштво демонизује“, каже Леа.
Даница представља жену у осам ликова.
„Говоримо о слободи коју немамо. У перформансу, жена се најпре буди, а потом мења осам ликова… Она иде на посао сваког дана, уштогљена је, униформисана, уплашена да покаже шта осећа, боји се да ништа неће умети да уради а импулс, који она потискује је нагони на то“, каже Даница.
Све се слажу да је известан прогрес у смислу поистовећивања мушког и женског човека постигнут али и даље жене су друштвено ограниченије.
Али ако на тренутак ставимо на страну ту лоше испричану причу о равноправности, ту досадну, дављеничку осмомартовску жваку о томе како су несхваћене, јадне и угњетаване, остаје једна велика истина коју нико никада неће моћи да оповргне. Жена је одабрана да буде Први божији сарадник у Стварању. Она је та која може да поднесе бол и ништа практичније није могло да јој буде дато, с обзиром на зверињак у коме живи.
Тај импулс, тај – ако хоћете и демон на чији миг скаче цело биће човечице, тај нагон коме је посвећен целонедељни програм у галерији „Акваријус“ зове се Љубав.
Pingback: Comme il faut za novi početak | Galerija Aquarius