У оквиру циклуса „Европски филм у 21. веку“ у Приватном културном центру „Акваријус“, у петак 8. фебруара 2019. године од 19:00 биће приказан дански филм „Догвил“, по многима највећег живог редитеља Ларса фон Трира, у којем главну улогу тумачи Никол Кидман.
Улаз је слободан.
Тужна прича градића који се зове Догвил испричана је у девет поглавља којима претходи пролог. Радња се дешава тридесетих година прошлог века у Сједињеним Америчким Државама. Млада жена коју прогањају затиче се у Догвилу где је становници прихватају у замену за услуге којима ће доказати да је заслужила гостопримство. Упркос својој пожртвованости, Грејс неће успети да удовољи у свему све захтевнијим грађанима. Када у Догвил стигне потерница, она постаје истински роб на ланцу. Али испоставља се да је управо њен отац шеф оних гангстера…
По речима аутора, „Догвил“ је филм који се бави анализом уништавања људских бића, психологијом клонцентрационих логора. Фон Трир Америку посматра као провинцију изграђену на насиљу, где је страх основно осећање, страх од свега и увек. Филмови „Догвил“, „Мандерлеј“ и „Вашингтон“ делови су треће трилогије Ларса фон Трира која у средиште ставља причу о Грејс, ћерки гангстера која, бежећи од оца, пролази кроз различита забачена села у Америци. Ови филмови нису нимало случајно обједињени називом „САД – Земља могућности“, јер Трир акценат ставља управо на америчке провинције у којима време као да стоји, док се велика држава у којој се оне налазе развија у једну од најмоћнијих светских сила. Због тога је „Догвил“ поделио филмске критичаре као ретко које дело седме уметности до сада – једни су га доживели као изузетно претенциозно антиамеричко дело, док су други у први план ставили његову веома снажну и потресну причу. Истина, сурово лице Америке и њени архетипови, не исцрпљују главну идеју овог филма – „Догвил“ је у суштини теолошка расправа о добру и злу, кривици и казни, власти и одговорности.
За своје најбоље филмско остварење Ларс фон Трир инспирацију налази у Брехтовом театру, и нуди публици једно сасвим оригинално, радикално визуелно и драматуршко решење – на подијуму за снимање белим линијама трасиран је градић Догвил. Већина објеката је насликано, чак и пас Мојсије. Такви тлоцрти користе се за реконструкцију злочина. Сјајна Никол Кидман, снимана углавном из руке, стеди-кемом, упркос позоришном дијалогу и концептуалној замисли филма реализује један прави филмски перформанс. Застрашујуће је мала дистанца са које је пратимо. Толико крупни планови од глумца захтевају контролу ритма покрета сваког мишића, сваког трептаја.
Поштујући заповести објављене у манифесту „Догма 95“, Ларс фон Трир је још 1995. године почео да снима филмове дигиталном камером без статива, без посебне сценографије и са глумцима који кроз филм дефилују без шминке или без посебно осмишљених костима. Овакав начин снимања има многа техничка ограничења, па је зато акценат стављен на тешке контроверзне приче. Ипак, оне су испричане на такав начин да се гледаоци углавном слажу са Трировим схватањем појма лошег, али зато често полемишу у вези са присуством доброг у његовим филмовима, питајући се непрестано да ли овај Данац свет и човека у њему посматра из песимистичке или оптимистичке перспективе.
„Догвил“ је трећи у низу европских филмова који ће сваког петка од 19 часова бити приказивани на великом платну у Приватном културном центру „Акваријус“. Сви филмови који ће се наћи на репертоару Арт биоскопа у „Акваријусу“, иако потичу из различитих националних традиција, и поред тога што су различити у погледу мотива, тема, идеја и редитељских поступака, имају један заједнички именитељ – сви они одишу меланхолијом, осећањем краја једног света, романтичним жалом за изгубљеним и страхом пред надолазећим временом – из којег је могуће ишчитати „дух времена“ у савременој филмској уметности, те сагледати европски ауторски филм као јединствену појаву у светској кинематографији, битно другачију од актуелних светских тенденција у седмој уметности.