Art bioskop: „Zemlja meda“

Документарно-уметнички северномакедонски филм „Земља меда“ (2019) биће приказан на великом платну у Приватном културном центру „Акваријус“ у четвртак 13. фебруара 2020. године у 21:00. Ово остварење Тамаре Котевске и Љубомира Стефанова, у којој главну улогу игра Хатидзе Муратова, отворило је прошлогодишњи фестивал Седам величанствених, проглашено је за најбољи документарни филм на Sundance фестивалу, а по мишљењу филмске критике заслужило је бар једног од два Оскара (за најбољи документарни филм и за најбољи страни филм) за које је био ове године номинован (награде су припале филмовима „Америчка фабрика“ и „Паразит“).
Улаз на пројекцију је слободан.

Из емисије „Хроника“ Трећег програма Радио Београда:
Светлост игра у кадру, и за то има покриће. Сви желе да буду лепи, па и она. Атиџе. Из документарног филма је Тамаре Котевске и Љубомира Стефанова Земља меда приказаног на отварању овогодишњег фестивала Седам величанствених, филма који је остварио запажен успех на Сунданце фестивалу где је проглашен за најбољи документарни филм, а приде су и режисерски двојац и сниматељи, Фејми Даут и Самир Љума добили специјална признања.
У забаченом планинском селу у Северној Македонији они су снимали поменуту Атиџе како одржава природну равнотежу скупљајући мед, и делећи га са дивљим пчелама. И мајком, дакако. Болесном мајком због које Атиџе и видимо у окружењу бременитих планина, узвисина и пространих брда, у сталној потрази за сопственим миром.

Самоћа пчелињег рада међу осталима у кошници контрапунктно је постављена наспрам Атиџининог усамљеног живота. Одласци у град су само одласци, привремени, кратки, да би се обавила трговинска активност неопходна за живот. Трајна опредељеност за останак у неприступачним крајевима намеће се као неупитна неминовност. Мајка као једини саговорник недовољни је раскош слободе. Она је свуда, али је нема нигде. Силан је зато тренутак када у једном од многобројних, свакодневних разговора – јер разговори су једино што је било преостало – између Атиџе и мајке, у једној од тих прича у којима време пролази јер не постоји ништа друго, ништа битније, Атиџе спомене: „Сећаш ли се, кад су долазили просци…?“ Та реченица стоји у Атиџи. Сама је, има мајку, и ту реченицу која јој је остала као нада прошла, могућа, никада пак остварена. Добре душе која не замера никоме, Атиџа је свесна саме себе, и онога што ће се ускоро десити, као неумољивост природе у коју је дубоко уроњена. Кадар у којем она извирује, лагано се окреће ка породици која долази, када види мужа и жену, и њихову децу довољно говори као поентна тачка.
Веристички моменти су доминантни у сликању Атиџе, њене мајке, окружења у којем живи, и пчела о којима се брине. Настоји се постићи шира слика у начину приказивања једног живота где се неминовна емпатичност вешто спаја са посебношћу крајолика, али све до тачке када би једна или друга страна могле да превагну. Тада фотографском прецизношћу прича наставља да тече што доприносу континуираном ритму филма.

Сачињен од гласова и слике, филм тражи стрпљивог посматрача који ће настојати да не прихвати прве обрисе приче која се можда могла наслутити након неколиких сцена. Заправо, из кадра усамљене свеће у мраку и Атиџе поред ње се могао развити целокупан ток филма. Пчеле и мајка о којој се брине јесу стубови Атиџининог живота, али режисери се не задржавају на лирским моментима животних тешкоћа у природи која добија своје засебно функционално место у филму. Иако документарног карактера, уводе драмски набој и сукоб доласком номадске породице у Атиџинин комшилук. Ремети се стечени рутински мир са којим наступају и поремећаји природних циклуса. Многобројна породица која држи стоку одлучује се за узгој пчела, чиме се и драматуршка прича усложњава, и не остаје на једнозначности очигледнога. Но, породица номада и Атиџе нису нити би требало да буду сукобљене стране за гледаоца. Оне нам се представљају као две стране једног живота, као два различита начина да се дочека јутро, и као два пута међусобно укрштена, природом спојена.

Камера је ту све време присутна као коректив виђенога, и на размеђи је документарног и играног наратива. Заправо, концепцијски разрађен, филм у другим слојевима и функционише као играна форма са примесама документарних кадрова. У свему томе, засебност управо тих кадрова кроз које се истиче визуелизација слика у простору доприноси издвајању елемента фотографије у филму као посебне целине која пружа самосталност у гледању сликописних објашњавања потке филма без икаквог укључивања речи у њу. Романтизоване слике природе не преотимају причу, и на добар су начин уклопљене у шире функционисање радње. Сниматељи су стрпљиво тражили моменте поетизоване стварности, а директор фотографије их је стављао у композитне кадрове сликовне истине.
Исто тако, кадрови природе се крећу од широких, свеобухватних до оних најинтимнијих, где у једном тренутку видимо борбу пчела која се кобно завршава по једну од њих, или слику пчеле у меду, заробљену. Ти кадрови нас константно враћају на назив филма исто као и неколики призори изузетно природног уживања у меду који се једе онако сиров, директно са кошница. Уплитање човека. За то није потребно ништа више од упечатљивих слика.

Филм има одређене контролне тачке на којима прича застаје не би ли се слика онога што нам бива пред очима могла на довољан начин перципирати, и разумети дешавања пре и након ње. Једне од њих су тренуци угинућа стоке коју породица покушава да гаји, и начин на који се они суочавају са тим. У гневу и тешкој резигнацији проналазе се разлози за незадовољство, а ред који међу њима углавном не влада у тим тренуцима добија своју кулминацију. Лакоћа која је постигнута да би слике угинуле стоке изгледале утоњене у оквире природе доводи до тешког прихватања смртне неминовности.
Занимљиво је сагледати и извесне комичне елементе који су успели да буду снимљени у окриљу породице, моменте дечије игре и немогућности грешака, поступака који не захтевају објашњења, или напроста играња са мачкама који чине добар баланс у односу на преовлађујуће озбиљан тон филма.
Такође, улога радио апарата као могуће споне са неким другим светом, недалеким, али неостваривим је у бити јасна, али има и својих више него симболичних оправдања. Склепајући приручне справе које ће користити као антену, и отац породице, а касније и Атиџе несвесне исказују извесну жељу за комуникацијом, можда и за избављењем из далеког света који им је дат, а са којим се тешко суочавају.
„Замисли, долази пролеће“, рећи ће Атиџе мајци. Она је не чује добро, Атиџе понавља, а пролеће куца. Само јој једна особа може отворити врата.
Смрт која наступа, и ноћ која је походи приказани су уметнички сведено, на довољној и пристојној дистанци од актера, али са друге стране и довољно близу гледаоца. Снег који долази након тога може се тумачити као симбол прочишћења, новог рађања једног старог живота, и невине могућности за тежњом ка бољем, и даљем.
Атиџе и наставља даље, као и номадска породица. Путеви у животу, али и на филму им се раздвајају, без пчела, са можда нешто више наде него раније.