Текст: Радио Косовска Митровица. Фотографије: Миленија Митковић.
Под окриљем петог Фестивала женског стваралаштва ФЕЖЕС, синоћ је у Косовској Митровици одржано поетско вече „Лик жене у православној поезији“,у организацији ПКЦ „Акваријус“ и Популационог фонда УН на Косову (УНФПА).
Ликом жене су се кроз православну литературу бавили многи – од Владике Николаја Велимировића до Његоша. У поезији надахнутој верским мотивима, аутори се превасходно баве женом у лику мајке – бића најсличнијег Богу, а који се опет најчешће јако ослања на профил Богомајке и многобројних врлих светитељки – Хритових невеста.
Своју поезију, посвећену супругама, ћеркама, мајкама – небеским и земним, синоћ су митровачкој публици говорили теолог и вероучитељ Мирјана Дикић, протојереј Радослав Јанковић – свештеник при храму Светог Димитрија у Косовској Митровици и јереј Милутин Попадић – свештеник при храму Светог Василија Острошког у Лепосавићу.
Након поетског дела програма, у разговору са публиком, потегла су се нека од најважнијих питања везаних за женски положај у друштву, искушења и борбе са којима се она суочава са једне стране и односа Српске православне цркве према тим питањима, са друге стране.
Одсуство свести о величини, озбиљности и захтевности брачног живота, одлучивање на прекид трудноће, насиље у породици, теме су које су највише интересовале публиику.
Абортус није само убиство, већ и самоубиство – оценио је отац Радослав, инсистирајући на томе да је подједнака одговорност за тај чина на жени и на мушкарцу.
„Жена је у 21. веку преоптерећена – посао, обавезе у породици, у кући, па још одржавање трудноће, порођај… Ако нема подршку супруга, дешава се код оних који су слаби у вери, да се одлуче на абортус. То је убиство и самоубиство. Убија се део себе, убија се један нови живот, а ми на то немамо права. Бог је заповедио: „Рађајте се множите се и напуните Земљу“ поручио је отац Радослав.
Поред тога што је теолог, отац Радослав о овој теми говори са изванредном компетенцијом родитеља, јер је и сам отац петоро деце и без проблема каже да је комплетне кућне послове током трудноћа своје супруге, преузимао на себе. Притом, сва њихова дечица су рођена царским резом. Медицина каже да је то апсолутно изводљиво и безбедно, али сваки лекар ће посаветовати да размислите још једном пре него што се одлучите на четврти, а камо ли пети оперативни захват ове природе. Ипак, ако има вере, све је могуће и све прође без проблема, поручује ова породица.
„Већ после трећег царског, лекари су рекли да она не би смела више да остаје трудна. Некако су је подвезали, међутим то се одрешило. Лекари су рекли да је немогуће… Ми се наравно нисмо одлучили на абортус. Ако је Бог то допустио, Бог ће и помоћи да се све то лепо одржи, да се развија и да дође на радост нама и на славу божју“ прича отац Радослав и поручује мужевима инсистирајући на њиховом ангажовању у кући:
„Научите да укључујете веш машину!“
Црква, како каже, нарочито оштро гледа на тзв. селективне абортусе где је женско потомство искључиво жртва.
„Сви смо ми божја деца и сви ми крштени смо деца цркве“ поручује.
На питања публике о томе има ли црква, с обзиром на информацију да је у само пар месеци, на подручју Србије чак девет жена изгубило живот у породичном насиљу, има механизме за превенцију насиља у породици и заштиту жртава, отац Милутин је нагласио да постоје, али да је проповед примаран механизам који црква користи.
„Студирао сам у Београду и знам да тамо постоји Верско добротворно старатељство и још пар сличних организација, где свештеници, заједно са психолозима, пружају неку врсту помоћи. Црква је као мајка, која се труди и саветује кроз проповеди. Имамо веронауку и ту се трудимо да нешто променимо. Све то може боље и мора боље“ рекао је отац Милутин.
Мирјана Дикић, наставник је веронауке и каже да су ти часови који су интерактивне природе, а које СПЦ организује у сарадњи са УНФПА, прилика да се мало по мало, деца отворе, изграде став о неприхватљивости и нездравости живота са насилницима, а понекад и прилика да проговоре о својим мукама и преживљавању насиља.
„Наилазили смо на специфичну реакцију деце. Неки се одмах укључе,отварају, причају о насиљу, док други ћуте. Када их након наставе питамо шта мисле и зашто ћуте, једни кажу: „Па, ништа се неће променити, свеједно је исто“ или „Не смем“, „Стидим се“… Понекад се неко накнадно појави и тражи да разговара са свештеником. Црква није тамо негде далеко. Црква смо ми“, каже Мирјана.
Додаје да је поштовање кључно. Поштовање жене као личности и као мајке, јер је она та која ће ставити руку изнад наше главе и онда када смо криви и када би нас сви други по њој ударили.
Поетском вечери и изложбом дечјих радова на тему жене, синоћ је у ПКЦ „Акваријус“ почео пети Фестивал женског стваралаштва, који ће трајати до 11. марта.
Извор: Радио Косовска Митровица >>
