Текст: Радио Контакт плус (Даниела Томашевић). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“
Уметнички фотограф Анастасиос Тасос Вамвакас аутор је који доследно помера границе виђеног и очекиваног, бирајући да фотографијом не заводи – већ да пропитује.
У ПКЦ „Акваријус“ синоћ (17. марта) није представљена само фотографија – већ један пут. Пут који почиње тамо где се, како каже аутор, свет не укршта, већ завршава.
„Ако ме питате одакле сам, ја стварно не знам, не могу да одговорим на то питање, компликовано је. Имам порекло из Каламата. Ја сам скроз на југу Пелопонеза. Ту је друм који полази из северне Европе и ту се завршава. Код мене људи не пролазе, већ морају да дођу. Када видиш карту, то је као центар једног космоса, али није. Видиш да си на крају једног света… изолован си.“
Из те изолације, из бескрајних маслињака и тишине, настаје поглед који неће тражити лепоту – већ значење. И одлука која ће обележити његов рад који није вођен идејом лепоте. Напротив.
„Моје фотографије нису лепе. То је одлука. Није ствар естетике, већ теме која ме занима“, поручује Вамвакас, одбијајући да „лепи“ призори одвлаче пажњу од суштине – од онога што слика заиста носи.
Из Каламата, пут га даље води у Атину, а потом и у Приштину, где долази на студије, али проналази нешто што ће га трајно везати за ове просторе – људе.
„Кад сам дошао у Приштину, била је невероватна средина за мене… Нашао сам заједнички језик са тим људима. Почео сам да се самоистражујем. И тако сам кренуо са фотографијом.“
Управо тај однос са људима остаје у средишту његовог рада, нарочито када говори о Србији и њеном југу.
„Ја сам овде, у Србији, нашао своју Грчку. Нашао сам људе који имају душу и даље. Допада ми се начин на који живите.“
За њега, фотографија није прича у класичном смислу, већ простор слободе.
„Фотографија не може да буде толико наративна колико филм. У фотографији имаш више слободе.“
У том простору, кадар постаје кључан.
„Фотографија је један мали квадрат и врло је битно како ћемо да направимо тај кадар – шта ћемо да задржимо, а шта да ставимо ван.“
Косовску Митровицу први пут посећује након ратних сукоба, бележећи призоре који не траже улепшавање.
„Тада сам фотографисао контејнере.“
Данас живи у Никозији, подељеном граду. И тамо, као и овде, односи су оно што остаје.
Ових дана поново борави у нашем граду, али у другачијој улози, ангажован и на снимању филма.
Са друге стране, Приштина, иако важан део његовог животног пута, остаје простор који није фотографисао још од студентских дана.
„Тамо више нисам свој на своме“, признаје.
Вамвакас данас фотографију види као чин избора и селекције – процес у којем настаје на хиљаде кадрова, али остају тек један или два. У том напору, признаје, највећи изазов није снимање, већ одлука.
„Ја ћу можда ових дана да направим 1.000 фотографија, али да задржим једну или две… Данас је најтежи део да седнеш за компјутером и да одабереш оно што мислиш да је добро.“
Његова прича, као и његове фотографије, не нуди коначне одговоре. Она остаје негде између – између места које зовемо својим и оног које нас обликује.
Зато у „Акваријусу“, његова прича није завршена. Она је, као и његове фотографије, остала отворена – негде између онога што видимо и онога што бирамо да задржимо.
Извор: Радио Контакт плус >>
