Косовска турнеја Весне Капор

Весни Капор је у мају ове године уручена престижна књижевна награда „Меша Селимовић“ за роман „Небо, тако дубоко“ (СКЗ, Београд 2021). Тим поводом српска књижевница гостоваће од 7. до 9. јуна 2022. године на Косову и Метохији (Зубин Поток, Косовска Митровица, Грачаница). Књига, коју је велики жири „Вечерњих новости“ (61 књижевни критичар) прогласио за најбољу написану на српском језику 2021. године, биће представљена у уторак 7. јуна (19:30) у Дому културе „Стари Колашин“ у Зубином Потоку. Након тога, у среду 8. јуна у 20 часова, у Косовској Митровици (Приватни културни центар „Акваријус“) биће организован разговор са ауторком. У четвртак 9. јуна Весна Капор ће бити гошћа Видовданских свечаности у Грачаници. Програм у Дому културе Грачаница заказан је за 19 часова.
О књизи „Небо, тако дубоко“, као и о целокупном стваралаштву Весне Капор, говориће директорка Дома културе „Стари Колашин“ Андријана Живановић, као и писци и књижевни критичари Жарко Миленковић и Александар Дунђерин.

Весна (Самарџић) Капор рођена је у Невесињу (Босна и Херцеговина), а завршила је Филолошки факултет у Београду. Већ дуги низ година ради као уредник књижевног програма у Студенстком културном центру у Београду. Своја дела објављивала је у репрезентативним издавачким кућама у Србији: Српској књижевној задрузи, Филипу Вишњићу, краљевачкој Повељи и зрењанинској Агори. Објавила је роман „Три самоће“ (2010), збирке прича: „По сећању се хода као по месечини“ (2014), „Као што и вама желим“ (2016), „Венац за оца“ (2018). Добитница је бројних књижевних признања, између осталих и награде Кондир косовске девојке који јој је уручен на Видовданским свечаностима у Грачаници 2018. године. Најновије прозно остварење „Небо, тако дубоко“ (2021) овенчано је престижном књижевном наградом „Меша Селимовић“ која слови за најдемократскију у Србији будући да гласа преко 50 еминентних књижевних критичара из читаве Србије и региона.

За разлику од великог дела савремене прозе који је „у трагању за што сведенијим изразом, динамичном радњом и експлицитном друштвеном ангажованошћу“, проза Весне Капор усмерена је на „причање а не делање“, рефлексију а не радњу, чиме на особен начин одаје пошту модернистичкој поетици. Ауторско опредељење за лирски израз, стил који почива на брижљиво грађеном ритму и мелодичности језика, специфичност приповедачког гласа који и у одабиру различитих тема и другачијих наративних структура остаје доследан успостављеном јединству књижевно-уметничког света.
У роману „Небо, тако дубоко“ доминирају теме болести смрти. Весна Капор покушава да одговори на питање: како се суочити са смрћу детета, како преживети тај губитак који је, по ауторки, најдубљи човеков бол. У времену када човек упорно трага искључиво за срећом, Весна Капор је одлучила да овековечи сву раскош патње, бола и губитка. „Небо, тако дубоко“ уједно је и несвакидашња тужбалица, роман који је грађен на елементима усменог обрасца наше народне књижевности.