Текст и фотографије: Коссев. Видео: Коссев и Радио Гораждевац
У друштву које се још увек бори са ратним сећањима, актуелним политичким тензијама и економским несигурностима, уметност и култура не опстају лако. Али управо у тим пукотинама настају најважније приче – о младим људима који не пристају на тишину, већ је замењују гласовима стваралаштва, дијалога и заједничких сусрета.
У Косовској Митровици и пећком региону, два културна актера – Миљана Дунђерин из Приватног културног центра „Акваријус“ и Реџа Којић из организације „Млади волонтери“ из Витомирице – воде борбу да уметност сместе у свакодневицу младих, покушавајући да створе простор који ће превазићи етничке, језичке и институционалне баријере са којима се суочавају. Али, како млади са Косова бесповратно одлазе, главно је питање – хоће ли имати за кога?
Обоје су о томе говорили у новој и последњој епизоди серијала „Да те питам, комшија“, из студија портала КоССев у северном делу Митровице и Радија Гораждевац.
„Руководиоци морају да ставе прст на своју паметну или непаметну главу и да виде до чега су довели. Омладина се мало пита о томе како ће да живи. Омладини се мора пружити простор слободе, тако опстају, кроз осећај среће и задовољства“.
Митровица – град који носи тешко бреме, али може и да блиста
Ову борбу Миљана Булатовић Дунђерин води 10 година, колико њен приватни културни центар постоји.
Идеја да се определи за то да га оснује није била само прагматична већ идеолошка, у циљу – да код грађана, најпре млађих, уведе свакодневност културе. У томе је, каже, и успела.
„Циљ је био да се уметност не заснива на манифестацијама које се одржавају једном годишње и да свакодневност културе буде наш одговор на све што Митровица свакодневно носи. Успели смо, јер имамо дивну публику и без њих ништа не би успело“.
Упркос свему и приликама које овај град носи, истиче, публика је одвајала време да буде ту, да долази, да посећује, да борави. Дунђерин је посебно поносна на то што често чује управо од њих да они:
„Хвале простор и доживаљавају га као простор дилемике и дијалога и као једно место где се може чути и позитивна и негативна критика. На то смо поносни. Овај град да би био урбан мора да има уметност. Митровица је то увек имала у прошлости и то се задржало“.
Културни бренд који Приватни културни центар покушава да изгради јесте нешто што сутра може да промени слику града, града који:
„Носи бреме негативног града који носи само ружне ствари. Он може итекако да заблиста и заблистао је много пута за ових 10 година“.
Витомирица – Покушај да се култура поврати
Реџо Којић води своју организацију „Млади волонтери“ из Витомирице, а припадник је бошњачке заједнице у овом пећком региону.
Његова заједница, подсећа, дуго је настањена у овом региону и бавила се претежно пољопривредним радом, али је некада постојала и богата културна активност.
Готово да је више и нема, а Којић сматра да за то јесте крива „политичка фрустрација“.
„Политичке фрустрације и мешање у све те активности је довело до те ситуације да више нажалост немамо тих културних активности. То је мање више и познато. У свакој културној активности покушано је да се укључи политика, да се изнедри то да је политика подржала нешто. Ми смо као заједница остали у гету и то дуже времена“.
Његова организација, ипак, покушава да заједницу, прилично запостављену на Косову, како сам процењује, чак и још од 1999. године – подигне на ноге и ради на стварању нових иницијатива, али: „Немамо институцију која ће се тиме бавити. Немамо културни центар који би био намењен за младе из бошњачке заједнице“.
10 је година од гашења културно уметничког друштва Ђердан, које је било једино културно уметничко друштво у пећком региону.
„Нажалост то је дошло услед недостатка подршке. Живимо на таквом простору и у таквом друштву, где је уметност једно од најнижих категорија за које се интересује друштво и институције“, поручује.
Али, кроз своју организацију се бори јер, како је истакао, млади морају бити укључени у културне активности. Његово искуство кроз рад показује да су млади за уметност и културу и даље заинтересовани.
„Ми смо као НВО покушали да покренемо неке активности, као што су КУД и остало и дошли смо до неколико нових младих људи који тиме даље желе да се баве. Видели смо да су они заинтересовани да се опет почен са тим. У сликарству смо имали један мали пројекат који смо имплементирали и он је дао фине резултате. Имали смо и културу читања и то је веома важан пројекат, који се ове године наставља“, дао је примере.
А код потоњег, истиче, на површину је изашла посебна проблематика код младих, који све мање читају.
„Пројекат се бавио културом читања и познавања књижевности свих заједница у Пећи. Кроз те мале импакте смо увидели да институције морају да схвате да је то озбиљна ситуација. На друштвеним мрежама можете наћи свашта, а књиге су те које су тачне. Нисмо видели да су институције предузеле нешто по овом питању“, поручује.
Којић посебно истиче чињеницу да су се, посебно код пројекта културе читања, у већини одазвали старији суграђани:
„Иако је пројекат више обухватао рад са млађом популацијом“.
У Митровици 70 одсто публике омладина
У северном делу Митровице није тако, каже Дунђерин. Пројекти које је организовао њен културни центар, како открива, у већини окупља младе људе. Штавише, 70 одсто публике је омладина.
То је био и почетни циљ формирања овог културног центра: „Још кад смо кренули, фокус нам је био на томе – не само да пласирамо уметност, већ и да едукујемо оне генерације које тек долазе. Имамо јако пуно активности са децом чак и млађом од 12 година и они су стекли неку културну навику“.
Едукација омладине је, њен је утисак, прилично уродила плодом.
„Деца која су тада била код нас да науче да сликају, глуме, напишу креативну реченицу – сада су наша публика. То се тако реновира“.
Поимање уметности код младих другачије, морамо их разумети
Млади који сада стварају, истиче Дунђерин, то раде у једном другачијем облику.
„Оно што је нама раније била добро прочитана књига, њима је сада добро одслушана књига. Оно што је нама некада била добро насликана слика, њима је принт који купе у Јyск-у. Разлике су огромне. Очекивали смо да 21. век буде ренесанса, очигледно да није“, истакла је Дунђерин.
Код младих у Митровици не примећује да, у складу са тежином њиховог живота у северном делу Митровице – стварају из положаја жртве.
„Супротно је. Већина стваралаштва која настаје је позитивно, у односу на оно шта смо очекивали. У књижевности постоји тај људски патос људски и људска трагедија, свакодневне теме које оптерећују живот. Али, што се тиче визуелног и ликовног садржаја у Митровици је потпуно другачије“.
Дунђерин закључује да у питају јесте одређена доза имагинације, и да оно што излази из младих – нема везе са њиховим стварним животом. Одговор види у брзом информативном сазревању код младих људи.
„Ја сам до скоро веровала да ове генерације не зна ништа друго осим да гледа у телефон. Показали су да итекако знају свашта да раде. Упаво овим таласом протеста показали су да у њима лежи снага, имају могућност да делују“, наводи.
Наилазе на неразумевање и то је потпуно нормално, сматра она:
„Није исто 10 година сада и 10 година пре 30 година. Постоји разлика и то је кључни проблем за неразумевање садржаја и њихових порука. Али ми морамо да научимо да разумемо њих. И када нису у праву морамо да их подржимо и прихватимо, јер у младости лежи будућност“.
Позитивно је све што долази од младих, слаже се Којић.
„Па чак да то буде и имагинарно, стварање кроз друштвене мреже, кроз технологије. Макар и тако, било би позитивно“, истакао је.
Хоће ли их бити?
Кад се о младима на Косову говори, неизоставна је чињеница да они одавде одлазе. У томе се слажу и гост и Митровице и Витомирице.
На то утиче – све.
„Посебно од 2020. године један велики број младих је отишао, а на то је утицало све – економско стање, политичко, безбедносно. Миграција младих се мало истражује, а када би то учинили дошли би до интересантног податка, а то је да млади сада мигријају у много већем броју него што ми мислимо и знамо“.
Миграција је увек присутна, надовезује се Дунђерин, али проблем је изостанак повратка.
„21. век јесте век миграција, што ратним непогодама, што животно-социјалним околностима. Миграција је увек била присутна, али проблем је што ми немамо повратак. Увек смо имали оне који одлазе, али и долазе и остају. Код нас у Митровици имамо само тенденцију одласка. Чак и они који дођу, снађу се, јако брзо напуштају град. Одлив младих људи је огроман, доћићемо у ситуацију да имамо најбоље услове за рад, најквалитетнији програм, а нећемо имати коме да га представимо“, поручује.
У случају да се деси да младих више стварно нема, онда:
„Руководиоци морају да ставе прст на своју паметну или непаметну главу и да виде до чега су довели. Омладина се мало пита о томе како ће да живи. Омладини се мора пружити простор слободе, тако опстају, осећај среће и задовољства“.
Да ли је језик уметности – универзалан?
Којић се кроз своју организацију посебно труди да кроз културне пројекте споји и подржи различите заједнице у свом региону.
„Постоји фудбалски клуб који функационише у Витомирици. Постоји и клуб младих девојчица које играју фудбал и у питању је мултиетнички клуб. Трудимо се да подржимо све што је у том духу, јер смо у дефициту тих позитивних прича и активности“.
Као велику баријеру, најпре међу заједницама у Витомирици, Којић види у непознавању језика оне друге заједнице:
„Млади међу српском и бошњачком заједницом не знају албански, а иста проблематика је и са супротне стране. То су посебне потешкоће у комуникацији“.
Упркос томе, као посебан позитиван импакт своје организације, Којић издваја упознавање младих из различитих заједница на Косову, а дешава се да једна другу никада није ни срела.
„Дешава се да нашим активностима буду присутни млади који никада у животу нису срели ниједног припадника српске заједнице. Предност и наш успех је тај да успевамо да разбијамо баријере и стварамо мостове. Млади се упознају и видимо да то после прераста на неки већи ниво“, истиче.
Мали поступци могу донети много, надовезује се Дунђерин, иако сматра да је језик уметности, нарочито визуелне и музичке – универзалан.
„Мали поступци могу допринети. Ми имамо тројезични сајт и то је јако битно. Можда он није савршен, али боље да га имамо, него да не постоји. Многи људи који живе широм Косова, али и региона, тако су нашли начин да нас контактирају“.
Музика је најуниверзалнија: „Не постоји ниједан музички догађај који је био неразумљив. Суштински уметност као тема универзалности – она је размљива свима подједнако или потпуно неразумљива“.
Када је реч о општој комуникацији, језик јесте озбиљан проблем, истиче Дунђерин.
„Нарочито у руралним срединама. У урбаним углавном говоре енглески и начин се пронађе, ако жеља постоји“.
Није само језик баријера у уметности на Косову
Политика њеног Приватног центра Акваријус је да је „сарадња увек могућа само преко језика уметности“.
„У случају када смо приметили да постоје политички памфлети, то је било одбијено. Код уметности нема и не сме бити цензуре, да би било слободе. У том садржају може бити нешто што мени не прија као човеку, али ја морам да дозволим људима да виде и сами доносе суд“.
Не можемо бити културни центар по свом укусу, него по укусу народа који нас окружује
Да ли наилазе на исто код албанске заједнице?
„Никако, јако лоше. Била сам прилично изненађена посматрањем, када је била Манифеста која је требало да представи све заједнице, одговор на питање : Зашто нема Срба гласио је – Зато што нема добре уметности, а то није тачно. Косовско друштво мора да се бави за сваког појединца“, сматра.
Признаје најзад, да професионална дискриминација јесте присутна:
„И то је трагикомично за сваког ко одлучи да се бави уметношћу. То је битан пропуст, јер без уметности и културе – друштво не може да напредује“.
Није само језик баријера на Косову.
То је само прва, па онда имамо коме шта припада, па нешто следеће. На крају било ког рада, овде мислим на уметнички, можемо комуницирати само на садашњост и будућност, јер је прошлост и даље осетљива
Извор: Коссев >>
