Текст: Ивана Вановац (Радио Митровица Север). Фотографије: Милан Кабашић (ПКЦ „Акваријус“)
„Завапи Вран Гавран и ехо његовог вапијања одудараше се од сунца и падаше на росну земљу кроз црвене зраке, ко крв црвене зраке. Ваистину, уздисајно и болно! – О, како је дуг живот! Као дуга оморина жедном каравану! Тако дуг, да сву кадифу света претвара замореном срцу у дроње радног дана.“ (Владика Николај Велимировић; “Речи о Свечовеку”)
„У сенци гаврана“ назив је прве самосталне изложбе младе уметнице из Пасјана Живкице Јанцић. Представљајући се публици кроз цртеже и слике на којима су гавран, крв, вишеструко симболичне црвене нити и измасакрираност тела главни мотиви, Живкица Јанцић армира свој уметнички профил у настајању залажењем и боравком у – за њену вилинску нежност, наизглед премрачним ћошковима филозофске забринутости.
Нијансама свеже али и згрушане крви, бледилом беживотних телесина које никако нису случајно савршено извајане, млада уметница потеже подругљиви наратив о људској опсесији телом, као симболом овоземаљског постојања, од кога на концу не остане ништа, до агапе за гавране.
Обезглављеност тела на сликама (мање на цртежима) може се читати као унисоност колективног људског усуда, те једне једине истине коју сви знамо, а мало нас о њој размишља. Та истина гласи – умрећеш!
Симбол гаврана је широко примењиван у уметности свих изражајних облика јер у себи мири библијским причама му додељену дуалну природу хранитеља пророка али и сопствене утробе због које је бога заборавио. Он је и загонетни мудрац кога нордијски Один сврстава међу своје фамилијаре поред вукова, а истовремено је и глупсон јер у својој гордости наседа на провокацију лисице. Закључује се да су људи славећи или кудећи гавранову природу, говорилии о себи.
Оптерећеност прве изложбе младе уметнице готиком гаврана, објашњава њено порекло и амбијент у коме ствара. Косово је место са кога се „диже лавеж гаврана“. Дебелих, задриглих гаврана. Истовремено, косовско оптерећење постаје и растерећење тако очигледно смештено у мноштво минијатурних хришћанских симбола и само један грандиозан – приказ Свете Босиљке Пасјанке.
Ако би се изложба Живкице Јанцић читала као књижевност, све би почело јединим женским обезглављеним актом који у композицији са гавраном подсећа на Поово опсесивно немање Леноре и ламентирање незаинтересованој птици на Палади. Подсећа на женски прапочетак Свега и Света, на Антигону, на младу Гојковицу, на Вештице из Салема и на Сарамагове описе ауто да фе. Из те историјске праксе Великог Женског Убиства, сасвим логично произилази још веће мушко страдање. Црвена нит која плете врежу симболике између мушког човека који више није у труплу и гаврана коме уопште не смета некротични задах лешине, протеже се кроз цео циклус слика и цртежа. Тек понегде је човеку допуштено да има лице и то само у служби носиоца болне гримасе. У том циклусу читамо Јова, старозаветне пророке и коначно се срећемо са Николајевим Анандом Враним Гавраном, са речју о Свечовеку, са кружним путем и свим његовим жутим лисицама, окатим рибама, зеленим боровима… Ако би икада неко илустровао Свечовека, ова изложба би била савршено погодно решење.
Ова изложба почиње човечицом и завршава се Човечицом. Прва је трулежна, поред друге би и гавран побелео. Између њих су људска телесност и острашћеност, онаква због какве је гавран поцрнео, а ипак слабија од оне због које је млада Босиљка склопила очи. Цео живот човечји се одвија у сенци ове приче.
Посетиоци ће изложбу моћи да погледају до 29. новембра у ПКЦ “Акваријус”.
Живкица Јанчић потиче из Пасјана, села у Косовском Поморављу. Основне студије сликарства завршила је на Факултету уметности са привременим седиштем у Звечану, где је дипломирала 2024. године, а тренутно похађа мастер студије на истом факултету.
Свој уметнички израз развија кроз истраживање односа човека и природе, симбола и унутрашњих стања, комбинујући савремене и традиционалне ликовне технике.
Учествовала је на више групних изложби у земљи, где су њени радови препознати по израженој емотивности и снажној симболичкој компоненти.
У рецензији коју потписује Александар Дунђерин наводи се да је пред публиком ауторка „која је у стању да споји (пост)модерни ликовни израз и хришћанску мисао, песимизам на визуелном и оптимизам на семантичком и духовном нивоу“. У том прожимању различитих традиција и естетика, закључује се, огледа се уметничка аутентичност Живкице Јанчић.
Извор: Радио Митровица Север >>
