Текст: Радио Митровица север (Ивана Вановац). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)
У оквиру 16 дана активизма, синоћ је, поводом Међународног дана борбе против насиља над женама, у митровачком ПКЦ „Акваријус“ изведен перформанс „Није ми ништа“, а потом одржана и трибина на тему дигиталног насиља. Овај програм, “Акваријус” је организовао у сарадњи са Популационим фондом Уједињених нација (УНФПА)
Перформанс за који је сценарио и режију одрадио Димитрије Ракочевић, бави се темом насиља у комшилуку које нас поставља у позицију запитаног сведока са дилемом – шта треба да радим? Перформанс апелује на људе да покажу грађанску одговорност, да буду подршка уплашеним жртвама и да макар, када чују крике из суседства, алармирају полицију.
Поред самог аутора, на отвореној сцени су се у улогама нашли Милена Јевтић, Лука Печенковић, Душица Јевтић и Стефан Вуковић.
Након перформанса, уследила је трибина „Дневник дигиталног насиља“ у којој су психолог и трауматерапеут Далија Медић и новинар и активиста цивилног друштва Зоран Савић до дубоко у ноћ одговарали на питања публике и дискутовали о проблемима који су се излили из оквира задате теме.
Поред облика дигиталног насиља и начина на које она оставља последице на жртву, било је речи и о „кенсл култури“, фемициду, улози медија у борби против насиља сваке врсте, о разлозима зашто би једно друштво требало да има засебан законски третман за фемицид у односу на остала „тешка убиства“ и многе друге.
„За разлику од других облика насиља, дигитално насиље може да остави теже последице на жртву најпре зато што нема ограниченост временом и простором“ каже Далија Медић која се трауматерапијом са женама – жртвама насиља, бави дуже од десет година.
Када се дешава физичко или психичко насиље од стране партнера или неког другог члана породице или познаника, то насиље има свој временски и просторни контекст, што дигитално насиље нема, па је жртва у континуитету 24/7 под притиском. Дугорочна изложеност извору насиља без предаха, аутоматски подразумева и теже последице. Медић истиче да се дигитално насиље увек може десити и да се нигде не можемо сакрити од њега, а последице су вишеструке.
„Као прво, дигитално насиље нам ствара страх, анксиозност, чини да се стално осећамо напето јер никада не знамо у ком тренутку ћемо бити изложени некој увреди, дезинформацији о нама, претњи и тако даље. Потом, када оно дуже траје, почнемо да се повлачимо, идемо у изолацију, прекидамо контакт са околином и на тај начин покушавамо да заштитимо себе. Поред ове две последице које су психичке природе, имамо и трећу – физичку, јер све што трпи наша психа одражава се кроз несаницу, поремећаје у исхрани, поремећаје пажње, болове у телу…“ објашњава Медић.
Додаје да је међу свим последицама ипак најозбиљнија посттрауматски синдром. Због поменуте неизвесности око тога када ће следећи напад дигиталног насилника уследити, а која може да потраје, жртва је у сталном страху и трпљењу које прераста у анскиозност. То је утабани пут ка трауми, каже Медић.
„Развој трауме тражи да будемо лечени. Страх и анксиозност које дуго трају, стварају код нас трауму. Карактеристично за дигитално насиље је да стварају код нас осећај стида, односно посрамљености. Када смо изложени вређању, дељењу неких наших интимнихфотографија или видео садржаја, то јако утиче на нашу перцепцију себе и тога како ће нас околина посматрати и да ли ће нас осудити и онда ћемо се према себи понашати јако деструктивно – непрестано ћемо себе критиковати како смо донели погрешне одлуке, како смо погрешно поступили, како нисмо били онакви каквим друштво сматра да смо требали да будемо, нисмо се понашали онако како жена „треба да се понаша“… Ту су и страх од одбацивања и неразумевања околине“ набраја психолог.
Напомиње да уз страх да ће подршка околине изостати, да ће бити осуђени и осамљени, жртве иду у изолацију, у којој, ако проведу довољно времена усамљени са својим проблемом, могу да се јаве и суицидалне мисли.
Свему овоме су најизложенији деца и омладина који су најактивнији, па и највише држе до тога како ће њихова личност бити форматирана у дигиталном простору. А то форматирање се одвија у периоду када форматирање њихове личности уопште није завршено, па су као такви јако рањиви а последице које то оставља на њих су дубоке. Та увреда, омаловажање нарушавање личног интегритета у настајању, интегришу се у њихову личност, а самим тим, то је у каснијем животном периоду далеко теже исправити.
Зато се форсира улога родитеља који би требало да буду посвећени деци како би развили осећај поверења, сигурности и како би се, учвршћени у родитељској љубави, развили у асертивне, самосвесне и стабилне личности. Све је то важно због изградње самопоуздања и свести о томе да наша личност није оно што друштво о нама мисли или каже. Ту је улога родитеља незамењива, али не и искључиво њихова.
Цивилни сектор је део ширег друштвеног ангажмана који се испоставио као идеалан за ширење идеје о социјалној али и законској неприхватљивости било ког облика насиља.
Зоран Савић испред НВО Актив, каже да постоји више начина на које цивилно друштво може да делује и да чак понекад реши проблем шире заједнице. Као пример наводи проблем вербалног сексуалног насиља које је мучило грађанке Северне Митровице прошле године.
„Иницијатива коју су покренуле активисткиње, заиста је уродила плодом. Како су се оне побуниле, сачиниле документацију и предале је и Кфору и Еулексу и свим осталим међународним актерима, можемо да кажемо да се ситуација донкле примирила“ каже Савић.
Панелисти су се сложили да сваки вид насиља треба пријављивати, али да је важно и да законодавац препозна дигитално насиље као посебну категорију.
„Проблем је што косовски закон не прави разлику између офлајн и онлајн насиља. Исти је случај са фемицидом. Већима земаља ЕУ има тај законски оквир који третира фемицид посебно. На Косову, фемицид је у категорији тешких убистава и није предвиђена већа казна за њега“ напомиње Савић.
Публика је била врло активна. Делила је своја искуства у погледу овог али и других облика насиља. Давала предлоге, полемисала о многим темама које су уско повезане са дигиталним насиљем.
Поручили су да овакве трибине су преко потребне јер се грађанима даје прилика да их неко саслуша, повезује се заједница у заједничком интересу да се штетни друштвени чиниоци сузбију и уједно, публика добија преко потребне информације, образује се у погледу друштвено одговорног поступања.
У том смислу добили су одговор чак и на питање – шта ако је насилник мој пријатељ, имам дилему да ли треба да га пријавим… Исправан одговор је – да. Ако неко повређује друго биће, нема места дилеми. Фемицида не би ни било, да је неко на време пријавио насиље.
Овај садржај Радио Митровица север објављује у сарадњи са Популационим фондом Уједињених нација (УНФПА).
Извор: Радио Митровица север >>
