УДК 821.163.41.09-1 Миленковић Ж.
821.163.41.09-1 Касаловић Б.
821.163.41.09-1 Дунђерин А.
Оригинални научни рад
Урош З. Ђурковић
ПРОМЕНИТИ НАСЛОВ, АЛАРМ И СВАКОДНЕВНО УБИЈАЊЕ ЖИВОТА: ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Апстракт: У раду се тумаче три песничке књиге савремених српских песника са Косова и Метохије: Свакодневно убијање живота Жарка Миленковића објављена 2022. године, као и две књиге објављене 2024. године – Аларм Бранке Касаловић и Променити наслов Александра Дунђерина. Упоредним читањем песничких збирки указало се на слич ности и разлике у поетици, као и на прожимање мотива, тема и идеја. Разматрана је, с тим у вези, специфичност савремених аутора са Косова и Метохије у односу на релацију између искуственог и текстуалног, али и у односу на комуникацију са наслеђем српске књижевности.
Кључне речи: Косово и Метохија, српска поезија, Жарко Миленковић, Бранка Касаловић, Александар Дунђерин.
Сагледавање три песничке књиге српских стваралаца који живе и раде на Косову и Метохији може се отворити размишљањем о међусобној условљености поезије и животног окружења. Судећи по појединим критичким оценама, чини се да је животни простор важнији од самих стихова – да је меродавније то што неко негде борави, од тога шта може песнички да понуди. Амбициозан подухват Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022 Aлександра Б. Лаковића утемељен је на неизреченој претпо ставци да је књижевноисторијска вредност управо просторно заснована. Тако би књижевност Косова и Метохије била jедан од регионалних видова српске књижевности, али и засебан систем, који има и своју дијахрону динамику и самосвојне токове. С тим у вези, уколико говоримо о томе да је драгоцено забележити гласове који, из низа разлога, немају довољну препознатљивост у ширим оквирима, то је за сваку похвалу. Став, међутим, да је нешто заслужно да буде књижевноисторијска чињеница само због просторног оквира или порекла аутора, може бити вишеструко преиспитан. И ту пре свега треба имати на уму разлику између књижевне историје и књижевне прошлости – док први појам подразумева одабир вредности у времену, други се односи на „све што је икада писано, у облику који није диференциран нити на било који начин систематизован“ (Николић 2015: 15). Процес успостављања књижевне историје представља стога органи зацију прошлости, у којој је укрштена како идеологија и естетика, тако и лични сензибилитет и одговорност према колективу. Али, још више од свега, историја књижевности је прича која „води незавршивом кружењу тумачења“ (Николић 2019: 507), те се иза сваке историје књижевности може успоставити повест њеног настанка и студија њених критеријума. Ово задржавање на потреби за методолошком обазривошћу у проу чавању теорије књижевне историје има за циљ да опише значај подразу меваног знања којим читалац располаже при сусрету са делом. Начин на који разумемо положај неког дела у светлу књижевне историје условљава његов интерпретативни пут. Уколико песници са Косова и Метохије заиста поседују неко поетичко својство које их издваја, њихово груписање је оправдано. Сама околност живљења на истој територији, ипак, није довољна, па ћемо, овом приликом, трагати за сродностима у темама и књижевним поступцима у оквиру самих текстова, трудећи се да се удаљимо од онога што су распрострањена очекивања. Притом, поштујући све оно што представља симболички капитал косовске епске легенде (в. Сувајџић 2021: 77), који тешко да може да се прецени, примећујемо да комуникација са тим наслеђем није нужна. То не значи да је непожељна, већ да није неизоставна. Ослобађање рецепције од утабаних путева којима само потврђујемо сопствена (пред)убеђења, допринос је aфирмацији отворености књижевности, што је једна од кључних одлика „конституисања естетске конкретизације дела“ (Ингарден 1971: 356).
СВАКОДНЕВНО УБИЈАЊЕ ЖИВОТА ЖАРКА МИЛЕНКОВИЋА
Жарко Миленковић (1988) један је од најактивнијих савремених књижевних гласова са простора Косова и Метохије. Песник, проучавалац књи жевности и књижевни критичар, Миленковић ради као уредник књижевних програма у Дому културе Грачаница. Живи у месту Преоце крај Приштине и као докторанд Филозофског факултета у Новом Саду, пише дисертацију о песништву Новице Тадића.
Свакодневно убијање живота (2022) је трећа Миленковићева збирка, објављена након књига песама Кенотаф (2011) и Крхотине лета (2019). Уз песнички опус, Миленковић је објавио и књиге есеја и књижевних критика Тмина и празнина: horror vacui у српској поезији XX и XXI века (2021), Иван В. Лалић: питања песничке традиције (2024) и Јасни обриси несрећа: есеји и критике о савременој српској поезији (2024). Богат опус сведочи о преданости књижевности, али и о разноликим истраживачким интересовањима, која се међусобно прожимају.
Без обзира на различите регистре, заједничка одлика Миленковићевог песништва, па и проучавалачких прилога, представља особени песимизам, усмерен не ка негирању било какве вредности, већ свеприсутном осећају бесперспективности и тескобе. Критике збирке Свакодневно убијање живота крећу се управо у том кључу, па је посебна пажња у рецепцији посвећена циклусу „Плаво небо, празно“, у коме је кључна реч логор. И не мора се неко сетити књижевне логорологије (в. Aćin 1986) или Агамбеновог логора као парадигме биополитике, да би било јасно да је у питању одабир речи који привлачи пажњу. Ипак, оцена да Миленковић представља живот на Косову као у логору, јер у логору и живи (Лаковић 2024: 8), представља интерпретативну злоупотребу биографске чињенице која нема упориште у самом тексту, будући да је цео циклус лишен било какве просторне конкретизације. (1) То, истини за вољу, на другом месту примећује и сам Лаковић, али, премда му је јасно да се свет књиге може повезати са сасвим разли читим контекстима, он ипак инсистира, уз извесне ограде, да је пресудно искуство живота у енклави (Лаковић 2024: 634). (2)
Oсим недостатка просторног одређења, остаје недоречено и шта се уопште у логору збива, што није непромишљена песничка одлука – оно што остаје наговештено, изазива посебан осећај нелагоде. На тај начин логор превазилази симбол трауме и физичке неслободе и постаје стање духа у коме је свако избављење осујећено. Отуда не чуди што су у рецепцији дела коришћене метафоре везане за бодљикаву жицу – како у односу на процес читања (Марићевић Балаћ 2023: 39), тако и у односу на егзистенцијални статус (Митровић 2023: 123).
Ипак, иако је сам наслов збирке (3) потекао из једне од песама првог ци клуса, у којој се живот у логору описује као ишчекивање живота и његово свакодневно убијање (Milenković 2022: 11), не треба изгубити из вида значај пролошке песме „Суштина“, у којој се износи песнички програм различит од оног коме је у стручној рецепцији припало највише пажње. Реч је, наиме, о поетици свакодневице и, још више, искупљујућој обичности коју може да препозна само поезија. Притом, важно је запазити да лирски субјекат наступа из аутоироничне позиције, обзнањујући своју намеру да, током једног досадног поподнева, напише „jednu sasvim običnu pesmu / Kojom će svi biti oduševljeni / Jer svaka obična pesma / Govori da je život sasvim neobičan“ (Milenković 2022: 9).
Аутоиронија упарена са аутопоетиком доноси ауторове назнаке као препоруке за најподстицајнији сусрет са предстојећим стиховима, а један од њих је управо задржавање критичке дистанце, као и пригрљивање позиције свакидашњице која, парадоксално, колико год била сугестив но тегобна, не мора да буде лична и (про)живљена. Уз то, ту је и путо каз везан за језичка средства – за језик који је већ оцењен као огољен и штур (Ђурђевић 2023: 143) и који, као такав, доноси „посебан облик језе, која указује на бесконачне поноре у интими, на рушење унутрашњих градова једног хуманог бића“ (Ђурђевић 2023: 143). Понегде, као што је то случај са сасвим кратком песмом „Без последица“ (4), афористичка досетљивост налази се на граници између црнохуморног и нихилистич ког, али на песнички успео начин функционише тек ако се разуме у иро- нијском кључу.
И док ће пролошка песма вишеструко комуницирати са другим ци клусом зби0рке „Мало светлости“, који је посвећен сећању, трећи циклус збирке „Ништа се неће променити“, надовезује се на први, кроз чемерну визију „Зимске идиле“, која подразумева како размишљање о самоубиству у новогодишњој ноћи (Milenković 2022: 32), тако и осврт на пандемију и закључак о непромењивости ужаса (Milenković 2022: 33). Ипак, уместо да низ претераности делује опомињуће, он добија готово па комични ка рактер, који се може сагледавати и кроз једну занимљиву, али и условно схваћену интертекстуалну игру. Миленковић, наиме, пишући о Лалиће вом дијалогу са Војиславом Илићем у контексту песама „Зимско јутро“, односно, „Зимска идила“ (Миленковић 2024: 39) сасвим посредно говори и о свом делу, чиме се ствара неочекивани комуникациони ланац између зимских призора различитих времена и поетика.
О значају мотива снега у Свакодневном убијању живота већ се писало (Марићевић Балаћ 2023: 39), али је важно истаћи да ова појава превазилази домете овог рада, те да иначе зимске слике у књижевности, попут оних код Андрића (в. Ђурковић 2022: 81–82), завређују посебну истраживачку пажњу. Један од симболичких учинака снега – изједначавање, брисање траговa, па и олакшање – у Миленковићевом се делу сагледава на друкчији начин: кроз интензивирање патње (Milenković 2022: 10) и коначни покров „[s]vetu koji se ugasio / [j]oš pre nego što je počeo“ (Milenković 2022: 27). У питању је, дакле, избор који се супротставља ономе што је очекивано – снег није утеха или макар привид избављења, него терет.
С тим у вези ваља указати на значај апокалиптичног дискурса (в. Ђурђевић 2023: 143) за Миленковићево дело, које га приближава не само Новици Тадићу (5), за кога је јасно да му је близак не само кроз академски рад, већ и делима осталих песника са Косова и Метохије. Атмосфера последњег времена ипак, не мора да буде дочарана катастрофом, већ осећајем безнадежне скучености, у којој су и „sećanja crne rupe nestalih svetova“ (Milenković 2022: 18). Сећање, тако, колико год било спасоносно (6), изазива исконску тугу, „[о]nu koju podseti da smo ovde samo privremeni“ (Milenković 2022: 23), а живот као понављање пореди се са распрскавањем гранате која улеће у собу (Milenković 2022: 26). И будући да инспирацију црпи из сфере свакодневног, али се у њој не задржава, Миленковић у временској непогоди препознаје библијски потоп, у коме, попут Нојеве барке, може да се начини креденац успомена и у њему се похране ситнице које покрећу сећања (Milenković 2022: 19). И мада пише о стању након краја, па и о простору где су, уместо људи, сада ласте (Milenković 2022: 13), лирски глас јесте горак, али није обележен потпуним дефетизмом, јер је и тобоже равнодушан коментар израз немирења са тренутним стањем.
Места која су испражњена од људског, али где је замагљен узрок тог процеса, успостављају упечатљиве релације између различитих просторних планова. У једној ће песми тако бити тематизован поглед на град из логора, где ће преживели успети да поврате оно што је изгубљено (Milenković 2022: 12). Национално надахнуто читање овде би могло да препозна прикривену жељу лирског субјекта за повратком некадашњих (духовних) територија, али таква могућност читања је недовољно утемељена и више говори о ономе што би неко желео да у тексту види, од онога шта се у њему налази. Ипак, уколико имамо у виду да је у другој збирци Миленковић писао о шетњи градом као гробљем (Миленковић 2019: 13), овај мотив постаје посебно интересантан. Уколико је жеља за повратком граду, у свим његовим преносним значењима, истинска, која је цена обистињења те жеље? Ипак, да није реч о пасивности колективног лирског субјекта говори то да сам град немо и отуђено, узвраћа погледом (Milenković 2022: 12). Имајући у виду да је Агамбен установио да је логор, а не град „biopolitička paradigma današnjeg Zapada“ (Аgamben 2006: 160), Миленковићева песма се отвара ка читању које превазилази овдашњи контекст. И то не само због већ споменуте деконкретизације места – поглед из логора јесте поглед који огољава политичке механизме, коме је јасна мера ствари, јер не робује заблудама удобности. Мотив логора није стога знаковит само као средство самосажаљења, он је слика обзнане самосвести голог живота, који опстаје упркос свим облицима угрожености. Отуда оцена да је Миленковићева збирка „постхуманистички епитаф испод чијег се скамењеног језика можда може пронаћи нешто што изгледа као човек“ (Ђурђевић 2023: 143, курзив Ђурђевић), погађа у срж њене поетике.
Овде, ипак, ваља навести још једну одлику која није примећена у досадашњој рецепцији, а која је важна због проучавалачког оквира. У завршној песми збирке, која је, као и пролошка, графички издвојена, постоји необично аутопозиционирање лирског субјекта у односу на стихове, како се каже, „treš pesama“ (Milenković 2022: 39), које није чуо годинама, а које му долазе да га ни мање ни више негo понизе. У питању је необичан израз непријатности, па и правдања пред читаоцем, коме као да се поручује да је недолично бити замишљен или дирнут нечим што није производ тзв. високе културе. Овај детаљ може се повезати и са призором новогодишњих лампица које су описане као кич који увесељава и постаје сведок несреће (Milenković 2022: 31). Литература о кичу на јужнословенском простору толико је богата да би ваљало узети је у разматрање, а више пута је указивано на темељне проблеме са конотацијом овог појма (в. Тодоровић 2021: 153). Ипак, без обзира на могуће критике теоријског неразумевања појмова, кич, односно, треш могу се разумети у контексту збирке као један од облика обамрлости духа, који је у складу са атмосфером логорског заточеништва. Иронијски обрт постоји на самом крају када лирског субјекта понесе управо песма која подржава пустош која га окружује – уједињујући и душу и тело (Milenković 2022: 39).
АЛАРМ БРАНКЕ КАСАЛОВИЋ
Бранка Касаловић (1971) рођена је у Косовској Митровици. Дипло мирала је социологију и филозофију на Филозофском факултету у Приштини. Живи у Зубином Потоку где ради као наставник у Средњој школи „Григорије Божовић“. Аларм (2024) је њена трећа збирка поезије, након књига Глас из пешчаника (2017) и Who are you? (2019), a објавила је и збирку прича Скупљачи јесењег лишћа (2013). И као што је код Жарка Миленковића (7) биографија представљала путоказ за проучавање поетичких одлика, тако је већ из сажете белешке о Бранки Касаловић јасно да је могуће очекивати поезију која је осетљива на социјална питања, али и која не бежи од филозофских промишљања. (8) Доказ за ту тезу може се наћи већ у првој песми збирке, где лирски субје кат обзнањује крај човека (Касаловић 2024: 5). Постхуманизам присутан у Свакодневном убијању живота овде добија нешто друкчији вид, обележен ћебадима од антинуклеарних влакана (Касаловић 2024: 5), метастазама (Касаловић 2024: 10), ланч пакетом (Касаловић 2024: 13), хипербаричном комором (Касаловић 2024: 17), соларним панелима у тами (Касаловић 2024: 19), капсули ендорфина (Касаловић 2024: 43) или претурањем по ђубрету (Касаловић 2024: 14) (9). Значајно место Касаловић даје и дигиталној сфери – апликацијама и електронском дневнику (Касаловић 2024: 22), па и „фолдерима сећања“ (Касаловић 2024: 53). Песникиња, стога, тематизује технологију у контексту антропоцена, обједињујући локално и глобално. Губљење граница је, међутим, релативно и, у складу са Миленковићевом песмом „Суштина“, Касаловић у ситницама свакодневице, у покућству, проналази поетску инспирацију (10), што је иначе велика тема поезије XX и XXI века. Ипак, свака ситница може представљати повод за размишљање о ширим епохалним феноменима, што није увек развијено, али представља потенцијал за напредовање у изразу.
У духу наслова збирке, стихови су позив на буђење, на преосмишљавање света из корена, у ком је човек човеку стална претња (Касаловић 2024: 8) и где, „[у] одсуству бесмисла (11), можемо бити / било ко и било шта“ (Касаловић 2024: 42). У том и таквом свету, попут Миленковићевих ластавица које су настаниле простор без људи, може се наћи веверица која дрвеће спаја у сноп (Касаловић 2024: 8). Окретање према природи није експлицитно наведено као решење изазова савремености, али се може издвојити ако не као један од одговора, онда као неизбежни резултат људских штетних деловања – док човек не може без природе, природа без човека може.
Иако детектује друштвене проблеме, песникиња није гласноговорник неке идеологије, већ путем личног искуства афирмише посматрачку позицију. Она се може добро илустровати песмом о старом ручном сату који је, упркос застарелости, не само функцоналан него и саобразан телу лирског гласа: „С моје леве руке је покупио срчане прескоке“ (Касаловић 2024: 9). Пронаћи смисао у спорости, песничка је мисија која вишеструко награђује. Ипак, иронично, уколико пратимо наслов дела, управо такав сат, сат који није паметан (12), неће моћи да се огласи алармом, што је у складу са оценом Жарка Миленковића на задњим корицама књиге да ова збирка представља „позив на буђење, али не и позив на промену, јер за то је већ касно“.
Уколико се прихвати ово песимистичко читање, „Епски аутотјун“, последња песма збирке, може се читати као горка критика рецепције на ционалних митова и епског наслеђа, док песма „Људи из фолдера“ говори о појединцима који, хранећи се алгоритмима, живе далеко од „тектонских померања / у геополитичким стратумима“ (Касаловић 2024: 53), учествујући у свеопштој симулацији – илузији да познају право стање ствари. Искуство се приказује као нешто незамењиво – ниједно медијско представљање, а свакако не бивање у дигиталним просторима, не може на веродостојан начин пренети оно што је сложеност неког проблема.
Медији, ипак, могу подржавати и хранити одређену слику света и стварати кобни симулакрум који се надовезује и на свеприсутност смрти у Свакодневном убијању живота, стога не изненађују стихови којима се открива како ће се на киосцима смрт нудити уместо кусура (Касаловић 2024: 42), као и спомињање нове нормалности и пандемијске лексике (Касаловић 2024: 9). Ипак, као у случају Миленковићеве збирке, и овде су разлози не посредне угрожености неизречени, па је читалац позван да допуњава места неодређености. То, међутим, није урађено увек на подстицајан начин, те је некад потребан не само додатни обзир, него и строжа селекција у бирању стихова, како би оно што је добро дошло до изражаја. Иако се поезији Бранке Касаловић, нарочито у односу на структуру појединачних песама, могу упутити примедбе, њено дело се, у односу на епохални тренутак и покушај покретања важних тема, чини релевантним за истраживање и, понегде, успелим. Тамо где напушта моменте наратив ности и усредсређује се на поетску слику, песникиња долази и до крајње упечатљивих поређења, попут: „Сан је био као тегла меда, лепљив и густ“ (Касаловић 2024: 39), која би могла да имају значајније место у неком будућем књижевном подухвату. Такође, понегде би и оштрица друштвене критике могла да буде још снажнија и конкретнија, мада су и овако покренута раз мишљања о многим актуелним питањима.
ПРОМЕНИТИ НАСЛОВ АЛЕКСАНДРА ДУНЂЕРИНА
Александар Дунђерин (1974) рођен је у Новом Саду где је на Филозофском факултету завршио српску књижевност. Иако је у овом избору једини аутор који није родом са Косова и Метохије, његов лични и професионални живот вишеструко је везан за Косовску Митровицу, где живи и ради последњих десет година, водећи Приватни културни центар „Акваријус“. Уз рад у култури, Дунђерин је објавио књигу прозе У напуклој љусци (2002), као и књиге есеја, разговора и критика Демони долазе (I, II, 2014). За савремену књижевност Косова и Метохије посебно је важан његов уреднички рад, као и антологија Неодољива тешкоћа постојања (2021), која мапира преовлађујуће књижевне токове српских аутора на наведеној територији у 21. веку.
Променити наслов прва је Дунђеринова збирка поезије. Да је у пи тању иновативна књига, јасно је већ из погледа на несвакидашње корице, за које је одговорна песникова супруга Миљана Дунђерин, која је књигу дизајнирала. За разлику од претходне две збирке, Променити наслов функционише и као ликовно дело, где су визуелна решења неодвојива од разумевања текста.
Тако је једна од кључних тема збирке, што је јасно већ из самог наслова, аутоцензура. И то управо аутоцензура која се непосредно тиче питања Косова и Метохије, посебно у првом циклусу збирке „Црњански на Косову“. Уз главни текст песме, кроз целу збирку, налазе се и илустровани, паратек стуални елементи који утичу на разумевање текста. Тако је заокруживање речи Метохија на једном месту праћено (дописаним) коментаром „можда ипак оставити“ (Дунђерин 2024: 21), док другде ова реч бива прецртана (Дунђерин 2024: 9), а негде и дописана (Дунђерин 2024: 26–27). Један од начина да се овакав поступак разуме јесте то да је у питању суптилан ко ментар на неконзистентност у односу на именовање територије о којој се пише – а сам одабир имена неког простора има и своје политичко значење, те уопште није свеједно да ли ће неко рећи Косово или Косово и Метохи ја. Колебљивост, стога, није израз светоназора аутора, колико збуњеног лирског гласа, који покушава да се успостави у турбулентним временима. Проширујући границе текстуалности, Дунђерин позива читаоца да буде активан критички субјекат и да у празнинама између стихова дописује оно што је њему битно и блиско. Тај процес јесте започет визуелним играма, али се ту нипошто не завршава.
Ипак, ваља приметити да оваква организација није самоникли феномен и ту не треба у виду имати само традицију историјске авангарде, или, што да не, визуелне ексцентричности романа Тристрам Шенди Лоренса Стерна, него и, на пример, преправљено издање књиге афоризама Шта је писац хтео да каже Владимира Булатовића Виба или песничку књигу Услови коришћења Огњена Обрадовића, у којој је присутно луцидно поигравање са различитим облицима текстуалности, међу којима су присутни не само графити (Obradović 2022: 19) и рекламни слогани (в. Obradović 2022: 10, 11, 15), већ и коресподенција са вештачком интелигенцијом (Obradović 2022: 64–65).
О дигиталним просторима, попут Бранке Касаловић, пише и Дунђерин, али поетички радикалније и директније. Тако песма „Косово ће бити наше“ почиње стиховима: „косово ће постати / икона / на компјутерима / на андроидима // доступно свакоме (Дунђерин 2024: 8), док ће виртуелно свештенство служити у српским светињама (Богородица Љевишка, Грачаница, Дечани). Плодне оранице Метохије биће доступне уз помоћ 3D наочара, помоћу којих ће пастир бити стварнији од стварности (Дунђерин 2024: 9). Напослетку, закључује се да је омогућено да Косово васкрсне једним кликом (Дунђерин 2024: 10).
Док се Косово и Метохија у збиркама Жарка Миленковића и Бранке Касаловић не спомињу директно, Дунђерин користи читаву лепезу топоса и симбола везаних за овај простор, уз свест да је политичан не само садржај, него и песничка форма (в. Đurić 2010: 167). Другим речима, начин на који о нечему пишемо, може бити говорљив колико и садржај – а поезија Александра Дунђерина изнова провоцира и позива на промену, на реакцију.
Зато Дунђерин не пише само о (не)култури сећања и виртуелним реалностима које удаљавају од суштинске размене, контакта са простором и људима, него и о лицемерју, угрожености, дроги, насиљу, немару и опортуном псеудопатриотизму. Тако ће једна песма бити уобличена као помен криминалцу (Дунђерин 2024: 17), док ће друга, кроз интертекст са опште препознатљивом мелодијом Бојићеве „Плаве гробнице“, донети „похвалу / ђубрету и блату“ (Дунђерин 2024: 15), али и илегалним активностима уз помоћу којих се подиже „нови косовски храм“ (Дунђерин 2024: 16).
Имајући у виду значај који је мотив логора имао у Свакодневном умирању живота, знаковито је да Ивана Вановац у рецензији Дунђеринове збирке, управо пише о психологији логора и о томе како одузимање имена изазива још већу патњу од физичких мука (Вановац 2024: 102). Ако је аутор својој књизи одузео наслов, он је, по виђењу рецензенткиње начинио не само некакав игриви текстуални гест, већ је аутоцензуром покушао, парадоксално, да дође до истине као врхунске вредности (Ва новац 2024: 103). И одсуство је, дакле, знак, као што решење може бити трагање за решењем, те је Променити наслов синтагма која изврсно дочарава концепт збирке.
Осим конкретних питања која се тичу граница слободе и онога што човек савременог тренутка може себи да дозволи да изрекне у јавном простору, а да остане безбедан, Дунђеринова поетика аутоцензуре отвара и низ питања која се тичу природе литерарности, али и онога што ми сами себи смемо да признамо. И као што се упирањем прста у цензуру, али и подражавањем цензуре, неко може борити за истину, тако се и од бацивањем поезије, поезија може оснажити. У одговарајућем контексту средства која су сасвим далека од поезије, постају песничка (в. Вановац 2024: 102–103). Тако у песми „Пролог“, којом се завршава први циклус збирке, Дунђерин користи најпознатије стихове Лирике Итаке Милоша Црњанског како би српског песника симболички дозвао да крочи преде лима који имају изразиту митопоетску вредност, али који су и физички простори у којима и даље обитавају његови сународници. Својим немирним, дијалогичним стиховима, па и бунтовним тоном, Дунђерин је показао важност немирења за опстанак. Немирење и познавање традиције, која не сме да буде умртвљена, већ управо у духу преосмишљавања и отпора, треба да нађе нове путеве за све који са њом желе да се сусретну. Јер једино кроз дијалог, а не кроз покоравање, она живи, а са њом и сви они који желе да јој припадају.
Осим простора Косова и Метохије, Дунђерин пише и о Војводини, којој се упућују нимало пријатне речи: „пуна си / болести / гноја / гробова“ (Дунђерин 2023: 42), као и „мочвара ти / прождире људе / дивљину косовску / претвара / у питоми прах“ (Исто). Војводина је у трећем циклусу збирке Променити наслов приказана као простор противречности, обележен равнодушношћу. Користећи апострофу („ћутиш и гуташ / несрећу по несрећу / у слутњу / недоречену“ (Дунђерин 2023: 44)), песник је персонификује, покушавајући да створи ефекат буђења, или, да се послужимо метафором из збирке о којој је већ било речи – да дође до аларма. Ипак, уколико пратимо већ споменуто тумачење, по коме је за промену прекасно, али не и за буђење, онда се поезија може доживети као покушај да се узалудност превазиђе. Песник није пророк, али може да буде неко ко, осећајући опасност и несклад, па и дозивајући их, покушава да их превазиђе.
Ипак, као код Миленковића и Бранке Касаловић, и код Дунђерина присутни су мотиви свеприсутности смрти (в. Дунђерин 2024: 57), што показује да се не ради само о одликама индивидуалних песничких сензибилитета, већ да постоји повезаност на коју ваља обратити пажњу. Она се, међутим, може пронаћи и у мотиву који може инспирисати чак и екокритичка читања; Дунђеринов мегалополис који гута планету, док човек, „сићушна честица / биомасе“ (13) (Дунђерин 2024: 82) трепери не онским светлом, у складу је са упризорењем града Жарка Миленковића, али и са песничким запажањима Бранке Касаловић. Уз још неке изразе апокалиптичког дискурса попут атомских бомби и загађења, али и библијског потопа, присутног и у Свакодневном убијању живота, Дунђерин проговара и о ковиду (Дунђерин 2024: 83), што је још једна у низу занимљивих подударности. А можда највеће изненађење представља то што критичка оцена једног дела може да се повеже са другим – као то да „Косово не познаје време“ (Вановац 2024: 104) или да Дунђериново Косово није паланка (Вановац 2024: 105), што су теме које се могу пронаћи и у збирци Аларм.
Променити наслов завршава се упечатљивим коришћењем парономазије – повезивањем речи које су сличног гласовног састава, али чија су значења удаљена. Повезивање ужета и ужаса (Дунђерин 2024: 95) упарено је са илустрацијом – стилизованим словима наведених речи, које као да прете да ће се обрушити на стихове, на чијем се крају поистовећују равнодушје, мрак и смрт. Песма се још једном потврђује као чин супротстављања, који се одупире и ономе што делује несавладиво.
И ту би се могло указати на то да је највећи квалитет Дунђеринове збирке – њена борбеност и својеврсни антипоетски програм уједно и њена мана. У преплављености онога што је речено, а није требало да се подели или онога што је речено, а да није постигло задовољавајући (анти)естетски ниво, остаје оправдана запитаност о избору појединих песама. Најупитнији је циклус „Љубав света“, која одскаче у односу на тон осталих песама и где је разуздани ерос, посебно у светлу призивања Момчила Настасијевића, сасвим несврсисходан (Дунђерин 2024: 30). И колико год тежња за неудобношћу била пресудна за разумевање збирке, песма под насловом „Девојачка“ може да не буде одбачена искључиво из тих оквира, а уколико би она била уврштена у неком другом избору, могла би да буде карактерисана као одбојна и мизогина самосврховитост. Дунђерин је ту започео још једно, метафорички речено, литерарно ратиште – покрећући тему политичке коректности и онога што се сме и може изјавити о некоме, па и о себи и сопственој интими. Тако је, аутоиронично, песми под насловом „Неморална“ придодат коментар „превише је можда / избацити ову песму“ (Дунђерин 2024: 34), као и низ прецртавања стихова. Читалац, дакле, има необичан избор – може да одлучи да песму разуме и доживи у светлу њене метатекстуалне целине, на начин на који је одштампана, или да пак послуша паратекстуалне сигнале и усредсреди се на оно што је означено као непроблематично. Отвореност књижевности нам поручује да нема правог или погрешног пута до оног који је сусрет са самим текстом. Иако је Дунђерин убедљивији када пише о политичким и друштвеним темама, када се оглашава о метафизици, религији и еротологији, остављен је простор за напредак, односно, разраду. Збирком Променити наслов Дунђерин показује да није песник интиме, ситница, већ глас наклоњен буци, те би његови стихови могли и да, на основу специфичне реторичности, уз адаптацију, функционишу у драмском, извођачком контексту.
ЗАВРШНИ УВИДИ
Анализом три збирке савремених српских песника који живе и раде на Косову и Метохији (Свакодневно убијање живота Жарка Миленковића, Аларм Бранке Касаловић и Променити наслов Александра Дунђерина), показано је да дела деле како сродне песничке поступке, тако и погледе на свет и поезију. Иако су косовскометохијске теме важне за разумевање разматраних дела, оне нису пресудне и присутне су у различитом степену у различитим контекстима. Показано је да је поетичка сродност важнија од политичке или географске, те да се о специфичности савремених аутора са Косова и Метохије може говорити у том, ужекњижевном контексту.
Неке од заједничких одлика које су разматране су: песимизам (али не и дефетизам), насиље, апокалиптички дискурс, сећање, поетизација и иронизација свакодневице, али и присуство неких важних мотива, попут егзистенцијалне угрожености и пандемије. Смрт у делима наведених аутора чест је мотив, али није представљена кроз хероизам и трагизам, већ кроз свеприсуство и узалудност.
Упоредним читањем више збирки показано је и по чему је које дело посебно, вредно истраживачке пажње. Свакодневно убијање живота Жарка Миленковића књига стихова штурог израза, која доноси осећај безизлаза и тескобе, није без црног хумора и иронијског одмака. Као посебно важан мотив за стручну рецепцију збирке издвојио се мотив логора, који може да се сагледава из различитих перспектива, а једна од њих би се тицала односа између личног искуства и текста. Црпећи инспирацију из свакодневице, Миленковић проговара о епохалним темама.
Сличан поступак постоји у књизи Аларм Бранке Касаловић, с тиме што стихови нису сведени, већ и асоцијативно и, понегде, семантички лабаво организовани и покрећу питања о различитим друштвеним феноменима, међу којима се истиче потенцијално угрожавајућа и дехуманизујућа сфера виртуелног. За разлику од поезије Жарка Миленковића, Аларм поседује елементе социјалне ангажованости, која ће тек бити разрађена у књизи Александра Дунђерина.
Збирка Променити наслов Александра Дунђерина укратко би се могла описати као песничка књига о узроцима и последицама аутоцензуре, као и о начинима на који може да се превазиђе. За разлику од претходно наведених збирки, Дунђериново дело на отворен, полемичан и провокативан начин проговара о Косову и Метохији како као митопоетском, тако и геополитичком простору. С тим у вези, нарочита пажња је посвећена значају експерименталног карактера збирке, посебно у односу на њен визуелни идентитет.
Уз истицање јаких и подстицајних места сваке тумачене збирке, указане су и могуће перспективе за усавршавање израза, али и то да истовремено читање може да открије неочекиване подударности, које могу да буду и даље проучаване. Овај прилог проучавању само је један од могућих путоказа таквог подухвата.
ФУСНОТЕ
(1) То се пренебрегава на још једном месту, где се, штавише, наводи да аутор експлицитно назива енклаву логором (Марићевић Балаћ 2023: 39), што се, јасно је, не може наћи у тексту.
(2) У контексту косовскометохијских тема, Лаковић је могао, на пример, да запази песму „Косовско гробље“ из Миленковићевог песничког првенца, у којој се катастрофично сведочи о опустошености: „Ледина / прикривена / снегом / Поломљених / крстача / плач / Коров и смрад / Без трагова // Ремета“ (Миленковић 2011: 41).
(3) Избору наслова збирке могу се упутити и извесне примедбе. Једна од њих тицала би се конотације саме синтагме – у фразеологији су познати изрази убијање у појам, као и убијање времена, који би били језички и семантички далеко подстицајнији од Свакодневног убијања живота, које има у себи једну неудобну очигледност – живот се свакодневно „убија“ протицањем, односно, временом. Извршилац те, свакодневне активности (као да се може издвојити из самог времена) јесте пролазност као нужност. Отуда је Свакодневно убијање живота синтагма која много мање тога доноси него што се чини – она је неинвентивна констатација нечега што је темељна чињеница постојања.
(4) „Ponekad me obuzme / Ničim izazvana radost // Srećom kratko traje / I ne ostavlja posledice“ (Milenković 2022: 22).
(5) О утицају Новице Тадића на Миленковићево дело може се написати посебан рад, али овом приликом ваља истаћи песму „Пролазник“ у којој је непосредно присутна ђавол ска фигура: „На улици једног јутра / Сретох Сатану / Беше кренуо у лов“ (Миленковић 2019: 15).
(6) А приказано је и кроз метафоре моста и дуге (Milenković 2022: 21).
(7) Који је, вреди напоменути, рецензент збирке Аларм, али и збирке Променити наслов, о којој ће тек бити речи.
(8) Премда није сасвим јасно шта уопште жели да каже, можемо претпоставити да на сличан начин размишља о делу Бранке Касаловић и Александар Лаковић: „Очигледан је песникињин отпор према свему што нарушава конкретну људску природу коју је ну жно сачувати, нарочито се то чини наметањем извесних неразумљивих универзалија, увећавајући отпор према долазећем свету“ (Лаковић 2024: 760–761).
(9) Које је предочено кроз разлику у перцепцији која постоји у различитим насељима: док се у граду тај чин може посматрати као социјални активизам, у паланци је то недопу стива срамота (Касаловић 2024: 14). Касаловић показује, дакле, како средина утиче на интерпретацију неког поступка.
(10) „Сведок сам дешавања кућне фикције“ (Касаловић 2024: 17).
(11) Остаје, наравно, питање, да ли је ова реч омашка или је уместо ње требало да стоји – у одсуству смисла. Јер, уколико је бесмисао одсутан, присутан је смисао и у том случају постоји проблем са поруком и мисаоним током.
(12) С тим у вези ваља погледати и песму „Феномен кашњења“ – иако не постоји подела на циклусе у Аларму постоји значајна комуникација између мотива, што може да заслужи посебну анализу.
(13) Овај стих је одштампан фонтом знатно мањим у односу на остале.
ИЗВОРИ
Дунђерин 2024: Александар Дунђерин. Променити наслов. Косовска Митровица: Књижевно друштво Косова и Метохије.
Касаловић 2024: Бранка Касаловић. Аларм. Београд: Чигоја штампа.
Миленковић 2011: Жарко Миленковић. Кенотаф. Косовска Митровица: Дом културе ’Свети Сава’ Исток – Хвосно, Лестве.
Миленковић 2019: Жарко Миленковић. Крхотине лета. Краљево: Народна би блиотека „Стефан Првовенчани“.
Milenković 2022: Žarko Milenković. Svakodnevno ubijanje života. Beograd: Arhipelag.
Вановац 2024: Ивана Вановац. „Скрнављење поезије, истине ради“. Александар Дунђерин, Променити наслов, Косовска Митровица: Књижевно друштво Косова и Метохије, 102–110.
Ђурђевић 2023: Ђорђе Ђурђевић. „Неподношљиво песничко ’као’ Жарка Миленковића“. Поља. Год. 67. Бр. 539, 141–143.
Ђурковић 2022: Урош Ђурковић. „’Тражећи спасење у несећању’: Андрић и култура заборава“. Баштина. Св. 57, 73–84.
Ингарден 1971: Роман Ингарден. О сазнавању књижевног уметничког дела. Прев. Бранимир Живојиновић. Београд: Српска књижевна задруга.
Лаковић 2024: Александар Б. Лаковић. Историја српске поезије Косова и Метохије: 1951–2022. Грачаница: Дом културе „Грачаница“.
Марићевић Балаћ 2023: Јелена Марићевић Балаћ. „Неухрањена метафора“. Златна греда. Год. 23. Бр. 258/259/260, 38–39.
Миленковић 2024: Жарко Миленковић. Иван В. Лалић: питања песничке традиције. Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани“.
Николић 2015: Ненад Николић. Проблеми савремене књижевне историје. Нови Сад: Академска књига.
Николић 2019: Ненад Николић. Идентитет српске књижевности. Београд: Српска књижевена задруга.
Митровић 2023: Милуника Митровић. „У жицама опседнуте стварности“. Повеља. Год. 53. Бр. 1, 123–126.
Сувајџић 2021: Бошко Сувајџић. Кључ од Косова. Београд: Албатрос плус.
Тодоровић 2021: Предраг Тодоровић. „Тривијална књижевност“. Појмовник упоредне књижевности: зборник радова. Ур. Бојан Јовић, Адријана Марчетић. Београд: Институт за књижевност и уметност, 145–175.
Agamben 2006: Giorgio Agamben. Homo sacer: Suverena moć i goli život. Prev. Mario Kopić. Zagreb: Multimedijalni institut.
Aćin 1986: Јovica Aćin. „Književna logorologija“. Delo. God. XXXII, sv. 4–5, 1–17.
Đurić 2010: Dubravka Đurić. Politika poezije. Beograd: AŽIN.
Obradović 2022: Ognjen Obradović. Uslovi korišćenja. Beograd: Raštan izdavaštvo.
Uroš Z. ĐURKOVIĆ
CHANGE THE TITLE, ALARM, THE DAILY KILLING OF LIFE: CONTRIBUTION TO THE STUDY OF CONTEMPORARY SERBIAN POETRY IN KOSOVO AND METOHIJA
Summary
The paper interprets three poetry books by contemporary Serbian poets from Kosovo and Metohija: Svakodnevno ubijanje života by Žarko Milenković, published in 2022, as well as two books published in 2024 – Alarm by Branka Kasalović and Promeniti naslov by Aleksandar Dunđerin. A comparative reading of the poetry collections pointed out similarities and differences in poetics, as well as the interpretation of motifs, themes and ideas. In this regard, the specificity of contemporary Serbian authors from Kosovo and Metohija was discussed in relation to the relationship between the experiential and the textual, but also in relation to communication with the heritage of Serbian literature. Some of the common features that have been discussed are: pessimism (but not defeatism), violence, apocalypse, memory, poeticization and ironization of everyday life, but also the presence of some important motifs, such as existential threat and COVID-19 pandemic. Death is a frequent motif in the works of the poets, but it is not presented through heroism and tragedy, but through omnipresent futility.
Keywords: Kosovo, Serbian poetry, Žarko Milenković, Branka Kasalović, Aleksandar Dunđerin.
Рад Уроша Ђурковића објављен је у тематском зборнику „Личност у савременом свету, идентитет, хетерономија и насиље, случај Косово и Метохија“, Институт за српску културу Приштина, Лепосавић, 2025, стр. 203-217.
Рад је написан у оквиру научноистраживачког рада НИО по Уговору склопљеним са Министарством науке, технолошког развоја и иновација РС број 451-03-136/2025-03 од 27. 1. 2025. године.
