Platnene horor-balade jednog melanholika

Пише: Ивана Вановац
Фотографије: Сунчица Андрејевић

Меланхолија је устаљено туговање, или можда прецизније, туга која је постала навика, толико дуго ношена, да је прерасла у карактерну особину… Меланхоличан је човек који је у миру, па и некој чудесној љубави са својом тугом. А тугу мораш да знаш да носиш као захтеван одевни комад – као малу црну хаљину увек у ризику да са висине доброг укусе, слетиш у вулгарност… Ако умеш да понесеш тугу – меланхоличан си, ако је пренагласиш, лоше укомпонујеш са осталим осећањима, речима, гестовима – патетичан си. „Туга без ритма је патетика. Туга са ритмом је уметност“, каже новинар Игор Каранов.
Иза туге стоји душевна бол, која изобличава првобитни људскии лик, гужвајући његоу боголикост у мучну гримасу… О томе све зна сликар Весељ Селији. Он види лице бола. Зна боју туге у свим њеним нијансама. „Иза меланхолије“ назив је његове друге самосталне изложбе портрета, отворене у петак (7. фебруара) у ПКЦ-у „Акваријус“ у Косовској Митровици.
Селији живи у Косовској Каменици. Има осамнаест година и да је музичар, свирао би фадо. Али, он је сликар и ствара платнене елегије. Свака слика је хорор-балада. Портретирани су у болу. Значи, било ко од нас. Како је на отварању изложбе приметио Веселијев професор и пријатељ, члан каменичког Културног склоништа „Крик“, Слободан Миљковић – „те слике су огледала“.

„Његови радови нису само ликовно стваралаштво, већ можда и критика читавог друштва. Мотиви које користи, можда, представљају огледало читавог савременог друштва, а можда чак и огледало свих нас, “ каже Миљковић.
„Предан је, студиозно приступа сваком свом раду. Свестран и има велика знања, поготово из области друштвено-хуманистичких наука. Сва своја сазнања преточио је у ликовно стваралаштво. Својим даљим преданим радом верујем да ће створити јединствени ликовни рукопис на том пољу. Верујем да ће Весељ израсти у једног великог вредног ликовног уметника“, каже Миљковић, упознајући митровачку публику поближе са овим младим ствараоцем за кога знају и у Београду.
О ликовном језику Весеља, говорила је Миљана Дунђерин, академски сликар и уредник ликовног програма ПКЦ-а „Акваријус“.
„Млади људи који имају афинитета према уметности имају проблем опредељења, да свој таленат негују, зато што им је отежано да се снађу у друштву, односно имају проблем са запошљавањем. Имамо проблем вредновања, имају проблем са ангажовањем. Задатак свих који су у култури, јесте да гласно говоре да је уметност у лошем положају и да су млади људи који имају огроман таленат од њега одустали због недостатка перспецтиве. Апелујем на све нас и на оне који имају моћ да промене нешто – да натерамо друштво да другачије посматра уметност, јер без уметности не постојимо, и она је једини универзални језик који сви разумеју и никада не дели ни на шта“, рекла је Дунђерин.

А млади уметник не жели да објашњава ни себе а још мање свој рад.
„Како каже Хенри Мур – посматрајте, и ако то посматрање роди схватање, онда вам објашњења нису потребна“, поручио је кратко публици.
И посматрали смо. Не мораш ништа да објашњаваш. Ни својих осамнаест година, ни тако много душевног бола, ни то двоје у истом контексту.
Изложба „Иза меланхолије“ прва је од укупно шест колико ће у наредном периоду Алтернативна Интернет страница и ПКЦ „Акваријус“ организовати у оквиру пројекта „ArtCult“ који подржава УНМИК.
Циклус изложби има за циљ да представи савремено стваралаштво ликовних уметника различитих националних заједница, различтиих генерација и различитих стилско-поетских опредељења који живе и стварају на Косову.

Извор: Радио Косовска Митровица >>