Текст: Радио Контакт плус (Даниела Томашевић). Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)
Књига историчара др Милоша Дамјановића „Гаврило Кићевић (1903–1985) – биографија најмлађег каплара у балканским ратовима и цртице из породичног живота“, промовисана је у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици.
У овој књизи, доктор историјских наука, Милош Дамјановић, доноси причу о Гаврилу Кићевићу из Крагујевца, који је са само девет година учествовао у балканским ратовима и постао најмлађи каплар тог доба.
ДЕЧАК У РАТУ
Гаврило Кићевић није био мобилисан, будући да тадашња војна команда није регрутовала малолетнике. Упркос његовим годинама, успео је да се придружи српским јединицама, захваљујући пре свега, очевом разумевању и подршци.
„Било је шокантно и невероватно да дете од девет година учествује у рату. Србија у то време није имала потребу за мобилизацијом деце, као што се толерисало у екстремним случајевима током Првог светског рата. Ипак, Гаврило Кићевић је, упркос противљењу породице, успео да се прикључи војсци, првенствено захваљујући подршци свог оца, који је био трећепозивац у Првом балканском рату“, каже аутор књиге др Милош Дамјановић.
Кићевићев отац био је војник од каријере, учесник ратова Србије још од 1876. године. Поред Гаврила, имао је и седам кћери.
Када је Гаврило побегао од куће и кренуо ка фронту, породица га је убрзо пронашла, али су, уз молбу и залагање оца, војне старешине одлучиле да му дозволе да остане са војском. Додељен је 1. батаљону Шумадијске дивизије, чији је задатак био обезбеђивање ослобођених територија, посебно у околини Косовске Митровице и Звечана.
НЕОБИЧНА ВОЈНА КАРИЈЕРА
У то време Косовска Митровица била је једно од кључних упоришта Османског царства, са преко 10.000 турских војника и бројним војним објектима. Ипак, османске снаге су неочекивано напустиле град без већег отпора и тада је Вучитрнски одред ушао у град. Након тога, трећепозивци су распоређени како би осигурали контролу над територијом. Међу њима је био и Гаврило Кићевић, који је на овом поднебљу боравио око шест месеци и током тог периода показао изузетну проницљивост и сналажљивост.
„Српска војска је почетком јануара те године добила задатак да у року од шест месеци пронађе скровиште арнаутског наоружања на подручју Косовске Митровице. Упркос бројним покушајима и интензивним потрагама, тајни арсенал није пронађен. Ипак, оно што искусним војницима није пошло за руком, успело је деветогодишњем Гаврилу Кићевићу, који је захваљујући својој проницљивости, интелигенцији и сналажљивости надмудрио локалну албанску децу и од њих дознао локацију скровишта“, наводи Дамјановић.
Захваљујући његовом открићу, војска је успела да испуни своју мисију, што је Гаврилу донело изузетно признање – додељен му је чин каплара.
„Додељивање чина каплара детету тог узраста показује да је његов допринос био значајан. Да његов подвиг није имао ратну и војну вредност, сигурно не би био крунисан овим чином. Поготово једном детету, које није део редовног војног састава, него је као добровољац, четник, ушао у рат, наградити га, односно, доделити му чин каплара, је резултат тога да је постигао нешто од значаја за војску“, каже Дамјановић.
УСКРАЋЕН ЗА БОРБЕНИ ПОДВИГ
Након потписивања мира 1913. године, убрзо је избио Други балкански рат. Јединица Гаврила Кићевића и његовог оца је најпре стигла до тадашњег Феризовића (данашњи Урошевац), а затим је пребачена на некадашњу тромеђу Османског царства – Бугарске и Србије, где је чекала даља наређења.
Ипак, сукоби између српске и бугарске војске одвијали су се на другим фронтовима, тако да Гаврило и његова јединица нису директно учествовали у борбама. Пре него што је имао прилику да се на бојном пољу докаже, на положајима где је био распоређен, склопљен је мир, чиме су окончане војне операције.
Тако је дечак, који је већ стекао славу најмлађег каплара српске војске, остао ускраћен за прилику да активно учествује у борбама.
„Није му се испунила та, можда, највећа дечја жеља – да и он са пушком у руци, на неки начин, допринесе тим ослободилачким ратовима или слично“, додаје Дамјановић.
ОД НАЈМЛАЂЕГ КАПЛАРА ДО ЗАБОРАВЉЕНОГ ХЕРОЈА
Након завршетка балканских ратова, Гаврило Кићевић посветио се цивилном животу. За разлику од свог оца, више није учествовао у ратним подвизима, иако је касније у војсци стекао више чинова. Упркос храбрости и заслугама из детињства, водио је тих и повучен живот, далеко од бојног поља и војничке славе, готово потпуно заборављен од стране јавности.
По занимању је био порезник. Од 1939. године живео је са својом супругом, са којом је добио двоје деце – кћерку Веру и сина Душана. Из Горњег Милановца, где је живео једно време, преселио се у Београд, у ком је провео остатак живота.
НЕПРАВЕДНО У СЕНЦИ ВИШЕ ОД ВЕКА
„Гаврило Кићевић (1903–1985) – биографија најмлађег каплара у Балканским ратовима и цртице из породичног живота“ прати целокупну његову биографију – од рођења па до смрти.
Аутор је користио бројне изворе, укључујући штампана издања, архивске документе, породичне записе и усмена сведочења, како би реконструисао Кићевићев живот и војни пут.
„Поједини сегменти његовог живота осветљени су богатије, док су други мање заступљени, у зависности од доступности изворне грађе“, појашњава Дамјановић.
Рад многих српских добровољаца током ослободилачких ратова, од којих су поједини били познате, јавне личности, углавном је добро документован. Међутим, постоје и они чији су подвизи неправедно остали у сенци.
„Неки од њих остали су непознати домаћој историографији дуже од једног века, што је случај са деветогодишњим дететом Гаврилом Кићевићем из Крагујевца“, подвлачи историчар Дамјановић.
НЕДОВОЉНО ИСТРАЖЕНА ИСТОРИЈА
Историја Срба, нарочито у 20. веку, колико год да је трагична, подједнако је богата фасцинантним и позитивним садржајем који је, нажалост, наводи Дамјановић, остао непознат до данас. Управо зато постоји потреба за даљим истраживањима и већим ангажовањем професионалних историчара, али и свих других истраживача, како би се прошлост расветлила и боље разумела, сматра овај историчар.
„Увек има простора за нова истраживања, нова сазнања и нове резултате. Без обзира на савремене политичке и друге недаће које нас погађају, можемо да пронађемо узоре и идеале у прошлости, међу нашим прецима. То нам може бити надахнуће и подстрек да не очајавамо, без обзира на проблеме са којима се суочавамо као друштво и нација“, мишљења је Дамјановић.
Додаје да Срби имају богату и величанствену историју, која у поређењу са многим другим народима делује импресивно, те да због тога не би смели да развијају аутошовинистички однос према сопственој прошлости.
„Иако можда често не достижемо вредности и подвиге наших предака, имамо разлога да будемо поносни на своју нацију. Када погледамо друге народе, који имају неупоредиво скромнију прошлост, али никада не показују негативан однос према себи, требало би и ми да будемо свесни своје вредности и наслеђа“, закључује Дамјановић.
Извор: Радио Контакт плус >>
