Текст: Радио Контакт плус (Даниела Томсшевић). Фотографије: ПКЦ Акваријус (Милан Кабашић)
Насиље над женама је озбиљан друштвени проблем о којем се све више говори, како у формалном, тако и у неформалном образовању. Ипак, поставља се питање колико су млади заиста свесни његових различитих облика. Тема насиља над женама се у образовним установама често своди на физичко насиље, док се сексуални, психички, емотивни и дигитални облици тек успутно спомену. Млади често немају довољно простора да отворено разговарају о овим питањима, што додатно отежава разумевање суптилнијих облика насиља. Из тог разлога, различите иницијативе, попут оних које користе уметност као средство изражавања, постају драгоцен простор за боље разумевање и освешћивање ових тема.
Према подацима из августа 2024. године, на Косову се у просеку дневно пријави осам случајева насиља над женама. Током исте године, пријављено је више од 1.500 случајева насиља, док је судовима достављено 950 предмета. Посебно забрињава податак да су 80% жртава малолетне девојке, што указује на потребу за снажнијом институционалном реакцијом и ефикаснијим мерама превенције. Додатно, у последњих десет година на Косову је убијено 58 жена, што указује на забрињавајући тренд фемицида.
У циљу подизања свести међу младима, током јануара и фебруара, у Косовској Митровици су организоване радионице на тему насиља над женама. Радионице су одржане под менторством професорке математике из Гимназије, Миљане Јелић и академске сликарке Миљане Дунђерин. У њима је учествовало петнаест средњошколаца.
Као резултат њиховог заједничког рада, 20. фебруара у Приватном културном центру „Акваријус“ отворена је изложба под називом „Глас против насиља“, на којој су представљени радови настали током радионица.
Гимназијалке поручују: „Женска права су људска права“
Према речима учесника, радионице су биле врло корисне, јер су им омогућиле уметничко изражавање, али и отворене разговоре о важним друштвеним питањима.
„Пре свега, ја волим уметност и кад сам чула да је оваквог типа, одмах сам дошла. Било је опуштено, забавног типа, сви смо се дружили заједно, било је баш лепо“, каже осамнаестогодишња Ива Јововић, ученица Гимназије.
Ива је кроз свој рад желела да пошаље снажну поруку о борби жена против насиља.
„На слици је жена која је затворена, односно приказала сам као да је у затвору. Она има крила, што значи да покушава да побегне, али то што се налази у затвору не дозвољава јој да побегне“, објашњава Ива.
Говорећи о насиљу, Ива је истакла да овај проблем превазилази физичко злостављање.
„Било које угрожавање неких личних граница, не само физичких, већ и психичких“, каже она.
Ива указује и на присуство сајбер насиља међу младима, посебно сексистичког према девојкама.
„Деле се фотографије и снимци. Нисам видела, само сам чула, зато што мислим да се то брзо уклони, да се брзо реагује на такве ствари, али неке ствари се, више остављају се по страни, јер на први поглед не делују толико застрашујуће, не делују као да је заправо насиље, а јесте.“
Као могуће решење у превенцији насиља, Ива предлаже већу укљученост стручних лица у школе.
„Мислим да би требало да се, бар у нашој школи, убаци један психолог који ће да прича и са професорима и са ученицима. Мислим да би требало да постоји, на пример, разговор који је обавезан“, подвлачи Ива.
Четири ученице Гимназије – Јелена Јовановић, Катарина Кузмановић, Марија Лазић и Теодора Јовановић – представиле су заједнички ликовни рад у форми триптиха. Циљ рада био је да се прикаже угњетавање женских права у савременом друштву, упркос борби за феминизам.
„Наш рад се састоји из три слике, то је заправо триптих, где смо желеле да прикажемо како се женска права угњетавају у савременом друштву, без обзира што се за феминизам боре. Али оставићемо на људима да одлуче да ли је феминизам заступљен, као и његове праве вредности“, каже Јелена Јовановић.
Триптих садржи две слике са порукама на енглеском и српском језику.
„Порука је јасна – женска права су људска права. Једна је на енглеском, друга на српском језику. На енглеском због могућих странаца који могу доћи да би видели, а друга зато што је наш српски матерњи језик и веома је важно да остане порука и на српском језику“, додаје.
Јелена сматра да се о насиљу над женама не говори довољно, нарочито у мањим срединама где патријархат има снажан утицај.
„Сматрам да је насиље заступљено и више него што се прича, и да заправо није само физичко насиље, већ и психичко и други облици. Знамо толико примера – на првом питању за радно место поставља се питање да ли планираш да рађаш децу или не, што је веома страшно. Насиља има и у мањим срединама и где влада патријархат“, истиче Јелена.
Посебно указује на забрињавајући тренд пораста насиља на интернету.
„Сад је све више актуелно и само веб-насиље, где су жене изузетно угрожене. На коментарима на друштвеним мрежама мушкарци остављају свакојаке коментаре. Чак је било примера где се, након силовања, кривица пребацује на жртву – да се провокативно обукла или да је дала повод. Људи, поготово мушкарци, треба да схвате да за то жене нису криве и да мушкарац треба да осуди другог мушкарца“, категорична је Јелена.
Говорећи о начинима на које друштво може допринети борби против насиља над женама, Јелена истиче важност организовања више јавних догађаја на ову тему.
„Можда да су чешће овако неке изложбе о којима се прича о томе. Гимназија ради подкаст – можда би нека тема везана за то била идеална, као и ликовни радови или емисије“, предлог је ове гимназијалке.
Сматра да се у образовним установама о овој теми говори недовољно.
„На часовима грађанског васпитања и психологије јесте било речи о томе, али недовољно, не зато што професори нису желели, већ због ограниченог фонда часова. Имали смо дебате, где су дечаци прве године средње школе износили врло чудне ставове о овим питањима. Сматрам да би требало да постоје посебне секције или часови на којима би подједнако учествовали и дечаци и девојчице“, закључује Јелена Јовановић.
Психолог: Средњошколци препознају све облике насиља над женама
Након изложбе посвећене борби против насиља над женама, учеснице су имале прилику да са психологом Марином Јаковљевић разговарају о овој важној теми. Јаковљевић истиче да су ови средњошколци изузетно информисани и способни да препознају различите облике насиља.
„Оно што ме позитивно изненадило јесте да су јако упознати, умеју да разликују и да препознају и психичко, и физичко, и сексуално, и емоционално, и економско насиље“, наводи Јаковљевић.
На питање који облик насиља најчешће препознају и о којем су хтели да разговарају, Јаковљевић каже да ови средњошколци подједнаку пажњу посвећују и физичком и психичком насиљу.
„Негде једнако заступају оба облика и виде га као насиље над женама“, додаје Јаковљевић.
Говорећи о перцепцији родно заснованог насиља, Јаковљевић наводи да су ови млади показали да уочавају разлике у родним улогама и да сматрају да управо те разлике доприносе насиљу над женама.
„Негде препознају узроке, препознају да то што се раније сматрало да жена треба да буде фина, смерна и да трпи, да ове нове генерације, што сам могла од њих да чујем, не размишљају тако. Свесни су својих права, односно женских права. Познају насиље, дефинитивно. Они знају шта није и врло су осетљиви на те суптилне облике насиља према женама. Дефинитивно могу да га препознају, имају слуха, имају емпатије, увиђају где је проблем, где је узрок“, наводи Јаковљевић.
Додаје да су средњошколци показали да имају идеју како се борити против овог друштвеног проблема.
„Нарочито подизањем свести, причањем и превентивним радом. Да са негде млађим узрастом виде као први степен решења за ову појаву.“
Као кључни корак ка промени ставова младих генерација о родној равноправности, Јаковљевић види улагање у превентивне програме.
„Где би се радило са што млађим узрастом, да те родне улоге буду другачије распоређене, да се негде наша култура временом мења. То ћемо постићи тако што ћемо радити са овим новим млађим генерацијама које ће, верујем, донети неке промене, а сутра већ и у законодавном погледу и у институционалном. Моја препорука јесте подизање свести о значају проблема, са посебним акцентом на превентивном раду“, подвлачи Јаковљевић.
Дунђерин: Уметност као вид превенције насиља – ослобађајућа и терапеутска моћ
Академска сликарка Миљана Дунђерин, која има вишегодишње искуство у раду са децом и младима и на тему насиља над женама, а која је била један од ментора у радионицама са средњошколцима, каже да ју је рад са овом групом ученика изузетно позитивно изненадио, нарочито због њихове зрелости у промишљању стварности.
„Резултат који сам постигла са средњошколцима је превазишао сва моја очекивања. Са тако мало рада, такве велике резултате никад нисам постигла. Нисам ни знала да постоји прво толико деце која похађају овде средњу школу, а да су толико талентовани и надарени за уметност. С друге стране, тај њихов таленат је стварно остао у сенци у односу на њихово зрело промишљање стварности. То промишљање стварности, та слобода да се о тој стварности говори на прави начин, да ту нема задршке да ли је то нешто што треба да се каже у јавности или не, је мене стварно толико одушевило, да сам јако поносна што сам њих уопште могла да имам на једном месту, да радим са њима и да видим њихов резултат“, истиче Дунђерин.
Говорећи о разликама између радионица са средњошколцима и оних претходно спроведених са студентима, Дунђерин указује да су тему насиља обрађивали на другачији начин.
„Студенти су у приступу саме теме били јако морбиднији у ликовном приступу. Њихова изузетна естетика једне агресије, једног душевног патоса, једне тескобе психичке се осећала у њиховим радовима, која је прилично узнемиравала сваког посетиоца, што је негде можда и добар, да кажем, поступак. Са друге стране, код средњошколаца има исту тежину патоса, али су били толико креативни, да њихове радове свако може да пожели да има у свом простору и да користи.“
Дунђерин сматра да уметност и те како може бити један од начина у превенцији насиља над женама.
„Уметност је вид духовне терапије и она стварно има један јако здрав медикамент који не оставља последице на човека. Употреба уметности никада на човека не може да остави ниједан негативан фактор“, сматра Дунђерин.
Према њеним речима, уметност омогућава интроспективно посматрање.
„Колико год да је декоративна и естетска, уметност садржи много елемената интроспекције, те особа која пролази кроз тај процес долази до ослобађања осећања и емоција које носи у себи. Из тог разлога сматрам да је уметност увек добар начин у превенцији“, уверена је Миљана Дунђерин.
Дунђерин посебно наглашава важност комбиновања формалног и неформалног образовања у подизању свести младих о теми насиља.
„Формално образовање је на првом месту за сваку омладину, али мора се водити рачуна и о неформалном образовању. Деца која похађају школе треба додатно да се образују на неформалан начин о одређеним циљним проблемима. Школи је потребно много времена да промени систем уџбеника и рада у настави, док неформална настава омогућава слободнији приступ, ослобађајући младе од стега које су везане за учионицу као један сувопарни моменат едукације“, закључује Миљана Дунђерин.
Радионице и изложбу спровео је Домовик у сарадњи са „Акваријусом“ и део су пројекта „Решавање утицаја родно заснованог насиља на Косову и оснаживање преживелих да се боре против стигме и јавно говоре“. Пројекат подржава британска амбасада у Приштини, а спроводи га The Foundation House у партнерству са UN Women Kosovo.
