Текст: Др Сања Микетић Суботић. Видео и фото: Милан Кабашић. Извор: Радио Контакт плус.
Није лако писати о овој необичној књизи, а није је лако ни читати, мада бих је читаоцима од срца препоручила. Иако поезију генерално не треба читати у једном даху, од корице до корице, са овом збирком заиста треба бити обазрив и дозирано је читати. Многим ћете бити шокирани, јер се лепа књижевност традиционално ограђује од не тако лепих тема. Када шок након првог читања прође, препоручила бих да исту песму опет прочитате. И опет, након неког времена. Слике које вам остану неизбрисиво урезане у памћењу при првом читању, које вас обузму и којих тешко успевате да се ослободите, не дозвољавају да одмах увидите дубину песме и ерудицију аутора, „бубњеви апокалипсе“ вам још дуго одзвањају у ушима, једноставно сте прожети емоцијом коју не можете вербализовати, и потребно је загребати испод сарказма, ироније, провокације и цинизма, некад и испод вулгарног и наизглед баналног, што прво упада у очи, да бисте докучили песму.
Ова прва Дунђеринова збирка песама, које је досад објављивао појединачно у часописима, мотивски се пре свега ослања на Косово (и Метохију, негде дописану на маргинама, негде прецртану), Косовку, Војводину, православље, љубав, (не)слободу, питање цензуре и аутоцензуре, и на унутрашњи кошмар малог човека обузетог егзистенцијалним ужасом и тескобом данашњице на једном специфичном простору, човека окруженог митом и различитим интерпретацијама термина де иуре и де фацто, у времену кад све „мање боли / Грачаница“.
Аутору је доста парадне и пригодне родољубиве поезије, наводи да „сад нам је песма / знојава, паклена“, „из ината и пркоса“, дајући тиме једно другачије, лексиком и метафорама ново, холограмско и нетрадиционално, а опет суштински традиционално виђење Косова. Његово Косово је и дистопијско, постапокалиптично и виртуелно, усред Трећег светског рада о ком полемише са Даринком Јеврић; ту, по ко зна који пут у историји, „кошмаром одишу угарци крвави“, али и даље је срж српског бића и идентитета, иако га аутор посматра и кроз перспективу криминалаца, белог праха, јахти и лаких девојака, нажалост болних и ружних момената који у јавном дискурсу својом фреквентношћу потискују оно што Косово својом суштином јесте. Бавити се уметношћу данас значи испровоцирати пажњу и указати на главне и суштинске проблеме које уопште није лако ни изрећи ни чути, нарочито када је у питању искорак из традиционалног српског виђења и поимања Косова, поготово данас. Аутор сматра да је морао да проведе деценију живећи на Косову да би га боље разумео и одмакао се од своје раније можда и националније и искључивије реторике, можда и превише академске, јер Косово треба живети. Након те деценије и своју Војводину види на другачији начин, дубље и језгровитије, равничарскосартровски.
Милоша Црњанског, са којим се аутор донекле поистовећује и са којим полемише у првом делу своје књиге, под називом „Црњански на Косову“, аутор види као „троструког аутсајдера“ – литерарног, чија дела нико није желео да објави у једном периоду, друштвеног аутсајдера који није могао да се уклопи ни у један друштвени систем тадашњице, и као егзистенцијалног аутсајдера, и у филозофском и материјалном смислу, што, колико год лоше било, сматра дивном позицијом уметника, иако је свуда странац и човек без егзила. Један од рецензената је лепо приметио да Дунђерин пева свој Дневник о Чарнојевићу, јер о Косову се лепше пева него прича, и да, попут Црњанског, нема где да побегне осим у поезију.
Сам наслов књиге је специфичан – иако књига првобитно није требало да га има уопште (што библиотекари сматрају недопустивим), у графичком поигравању са питањем (ауто)цензуре, оригинални наслов књиге је заправо у потпуности прецртан фломастером, испод чега стоји, као напомена, „Променити наслов“, што је и постао наслов ове збирке поезије јер првобитни не видимо, и можемо сами да га допишемо. Много тога је такође остављено читаоцима да сами допишу, да обрисано узму у обзир, или да тумаче текст дописан на маргинама, због ког књига (намерно) делује као дело у настајању и што је једна од њених највећих специфичности.
Неслобода времена и места настанка књиге (током ковида 2020. године у Косовоској Митровици) свакако су утицали на егзистенцијални ужас и апокалиптичне, грозничаве слике присутне у Дунђериновим стиховима. Ипак, књига је неколико година чекала прави тренутак да угледа светлост дана у новом руху, у сарадњи са креативним тимом ПКЦ „Акваријус“ и уз графичка решења Миљане Дунђерин, јер аутор традиционални начин представљања поезије у књизи – само слова испод наслова на белом папиру – сматра мртвим, и верује да модерно доба захтева и динамичнији дизајн самог текста, што овој поезији, поред визуелног момента, додатно даје дубину, слојевитост и могућност интерпретације из различитих перспектива.
Пре него што сам прочитала књигу, аутор ми је рекао да се нада да ће ми се она или скроз допасти, или да ми се уопште неће допасти. Свакако је у питању дело пред којим не можете остати равнодушни, било да су у питању песме о Косову, Војводини, светој љубави (љубави света?) или песме прожете православним мотивима, о којима је у овом приказу било незаслужено мало речи. Дунђерин је аутор и антологије српске књижевности на Косову и Метохији од 2000. до 2020. године, и добар познавалац и критичар исте. У овој збирци поезије га видимо разоткривеног као аутора, војвођанског, а косовскометохијског песника из следеће декаде, који је ослоњен на поезију претходника суштински, патротизмом и православљем, иако је умногоме другачији стилом, темама, мотивима, стихом, па и антијунацима своје поезије и дизајном саме књиге. Специфичност у односу на антологијске косовскометохијске ауторе до 2020. представља и сам тренутни социополитички контекст никад мање слободне Митровице која никако да се опорави од ковида и других траума, које се смењују толико брзо да не може да их испроцесуира, у грозничавом тренутку који ће поезија докучити пре него рацио. Верујем да све ово Дунђериновој „Лирици Итаке“ даје специфичност и свежину какве досад није било у књижевности на Косову и Метохији, а вероватно ни шире у српској књижевности.
Промоција несвакидашње књиге поезије Александра Дунђерина, под несвакидашњим насловом – „Променити наслов“, одржана је синоћ (9. октобар 2024) у ПКЦ „Акваријус“.
О књизи су синоћ, поред аутора, говорили Новица Соврлић, председник Друштва књижевника Косова и Метохије, које је издавач ове књиге, и рецензенти Жарко Миленковић, Живојин Ракочевић и Ивана Вановац, која је била и модератор програма.
Извор: Радио Контакт плус >>
