„Ауторски документарци су врста комбинације филма и живота. Све оно што је лепо у филму, филмском језику и оно што је недокучиво или интригантно у животу се споји и тако дођемо до, са једне стране – животне школе која је бесплатна, и са друге стране – до једне филмске истине која је по мени много већа од ове класичне, позитивистичке истине… Оно што је сјајно у документарном филму је управо слобода коју је тај жанр освојио у последњих 20-ак година, од почетка дигиталне ере… стилска, изражена слобода коју ретко који филмски жанр има“ – казао је Борис Митић један од најпознатијих документариста у региону, током прошлонедељног разговора, најпознатијих српских документариста – у Косовској Митровици.
„Ретко која ствар у животу данас нуди толику слободу изражајности. Врло често волим да правим паралелу између документарног филма и бицикла“ – додао је, објшњавајући да документарни филм види и као вожњу бицикла кроз простор.
Осим Митића, у Приватном културном центру „Акваријус“ разговор су водили и – Милош Томић, Милош Ивановић и Никола Драговић.
Читав низ тема покренут је током разговора у којем су српски документаристи са жаром говорили о документаристици, изазовима, будућности српске документаристике.
„Имам утисак да српски документарни филм прилично добро прати светски ток документарног филма и да у документарном филму имамо најпрогресивније ауторе и међународно најуспешније наслове дефинитивно“ – казао је Милош Ивановић испред Удружења документариста Србије „ДокСрбија“.
Истиче и да су изазови сада другачији.
„Пре 10 година изазов је био уопште објаснити шта је документарни филм, пре 5 година је био изазов изборити се до простора за документарни филм у фондовима и у неким круговима професионалних филмаџија. Данас је изазов нац́и добру идеју и бити упоран у томе да се избруси најбоље могуц́е уметничко дело“ – казао је.
„Оно што ме на неки начин спаја са документаристима је радозналост и потреба да чепркам – некад по ‘ђубрету’, некад по туђим случајним разговорима, некад по старим архивама, свакодневици и примећујем свуда око себе, врло често, неке призоре које пропустим или неке тренутке које покушам да забележим на разне начине, или да их тајно брзо снимим, или да их запишем, или да у себи то поновим више пута“ – објаснио је редитељ Милош Томић.
Током разговора учесници су могли да погледају његове документарце у кратким формама.
Први који је публика имала прилику да погледа монтиран је од снимака које је Томић снимао изненада, непланирано, како би, како је и сам навео, забележио одређене ситуације и тренутке.
„Повремено од таквих делића који сами за себе не делују да су нешто посебно, умесим неке кратке форме“ – казао је, појашњавајући да његов принцип рада подразумева да сакупља снимљене „делиће“ и да са „доста монтажерског труда направи нешто лепше“.
„И од свих тих делића буде букет – то је једна од метода којима се служим“ – казао је.
Томић такође делује и у другим медијима (колажу, фотографији, цртању, музици, радиофонији, књижевности), завршио је филмску режију, али усавршавао и анимацију. Представљао је Србију на Вемецијанском бијеналу.
Никола Драговић је поделио и своје искуство у вези са снимањем филма „Заклињем се“, који је између осталог урађен са материјалом из приватне архиве сниматеља аматера, на ВХС касетама.
„Персонална архива може да донесе много више него што то може да донесе добар кадар“ – казао је Драговић, одговарајући на питање да ли је важно имати савршени кадар у документаристици.
„Мислим да је, неко ко ухвати камером или мобилним телефоном нешто што је тог момента занимљиво, много значајније него да се припрема да се направи добро светло…“, додао је.
Важност аутентичности у документарцу истиче и кроз пример америчког режисера и оскаровца, Ерола Мориса.
„Он припрема своје филмове пет-шест година и фотографија је савршена, све је савршено, али опет дозвољава човеку с којим прича да се потпуно отвори, да буде свој и то траје некада шест месеци, некада шест година, али то је јако значајна ствар по мени за документарни филм“ – казао је.
Зато као будућност документарног филма види у онима који су „лична прича“.
„Свако од нас има нешто што има да каже, што је можда препознатљиво као универзална ствар. Можда су занимљивије већини људи – која не разуме и не гледа документарни филм – некакве актуелне ствари, али је много личније и лепши филмови су ти ауторски филмови који заправо само један човек говори о себи или о породици или о жени, о стварима које су интимне. Мислим да је то неки нови правац, нови пут којим би документарни филм могао да иде“ – навео је Драговић.
Сам Драговић је један од аутора документараца о Косову и Метохији, међу којима су „Опстати у Призрену“ и „Јужно од Ибра“.
Коментаришући то зашто је мало документарних филмова са Косова о Косову, Драговић верује да је један од начина да се то промени сакупљањем материјала. Сматра да би Министарство културе Србије и Филмски центар требало да направе базу видео снимака онога што су Срби на Косову доживели.
„Тако да мислим да је добра идеја да људи који имају некакве снимке – деле на било који начин са професионалцима и да видимо да ли можемо од тога да направимо нешто сувисло, нешто што је универзална прича“ – додао је.
Познати српски документаристи су одржали и радионице са локалним учесницима о осмишљавању и продуцирању ауторских документараца, са намером да се развију идеје за предстојећи конкурс Филмског центра Србије. Разговор и део радионица одржан је у сарадњи Акваријуса и удружења ДокСрбија, док је део радионица реализован кроз пројекат „Арт терапија за све“ који спроводи Акваријус у сарадњи са Фондацијом Деметра, уз подршку УНМИК-а.
Извор: Алтернативна >> Текст: Ана Марија Ивковић. Фото: Милан Добрић. Видео: Сунчица Андрејевић
