Димковска: Идентитет је релативна ствар

Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)

Лидија Димковска је тренутно један од најбољих и најактивнијих северномакедонских писаца који не жели да буде одређен ниједном националном књижевношћу. Пише на македонском језику, али одбија да буде део македонске националне књижевности све док она буде затворена за македонске писце који не пишу на македонском језику.
Лидија Димковска се ограђује од националног простора. Од географске датости. Рођена и школована у Македонији, са ратним дешавањима деведесетих одлучује да оде… Не тамо где је боље, него тамо где није Македонија. Одлази у Румунију. Проговара румунски и докторира на том језику. Из Румуније је даље пут води ка Словенији…. Каже нема дом, а опет их има небројано много. Нема чврст идентитет јер „једно је на македонском језику, друго на румунском“. Толико је важан језик.
„Када сам отишла из Македоније, идентитет је постао веома важно питање. У мом животу и у мојој литератури. Идентитет је јако релативна ствар. Данас га имаш али сутра, због историјских, политичких, културних догађаја, ти једноставно можеш изгубити идентитет, али и добити неки нови. Када сам из Македоније отишла у Румунију, научила румунски језик, почела сањати на румунском језику, ја сам добила неки нови идентитет. Једно сам била на македонском језику, а друго на румунском. Па онда сам отишла у Словенију, учила словеначки… тако да више не знам ни шта сам, ни ко сам. Понекад имам један дом, понекад много домова , понекад ниједан, баш сам бескућница и истовремено космополита. Не желим се повезивати са неким националним простором и мени јако смета одредница национална књижевност“рекла је Лидија Димковска гпстујући у ПКЦ „Акваријус“ у оквиру другог Фестивала књижевности „Зана“.

Отишла је из Македоније али није део дијаспоре коју поистовећује са носталгичном, чежњивом масом која реже вене на Биљану и Јовану тек када су и Биљана и Јована и Вардар и Охридско језеро и сва бела платна у њему на безбедној удаљености. Није почела да се дави у гравчету на тавчету како би запамтила ко је. Спремно је разбила стаклено звоно сигурности познатог и отишла да се изгуби и нађе, изгуби и нађе, изгуби и нађе….и тако губећи се и тражећи, постала је изванредан писац без националног обележја, становник свих земаља које су постојале, постоје или ће се тек крваво родити. Постала је сусед свим људима који имају проблеме.
Не гледа у звезде, каже. Не занимају је ни оне ни месечина, ни небеско расположење. Али је занима човек. Онакав какав јесте. Уплашен. Моћан. Беспомоћан. Загледан у видике са јединог слободног стајалишта – из себе самог.
„Мене занимају приче. Занимају ме људи који живе у истој улици а ми појма немамо како живе, шта доживљавају, шта мисле , осећају… Сваки човек има причу и кад бих могла, ја бих волела да све те приче откријем. Не треба тражити приче. Сваки човек је већ прича“.
У својим романима бави се женом. Али није феминисткиња и не мисли да је жена та која је тренутно најугроженија. Чини се да јасно препознаје кризу људскости. Кризу сваке врсте и да та карактером универзална криза не штеди баш никог. Она је нашу реалност преиначила у тугу.
„Реалност посебно на Балкану и у Европи је једна тужна, крута реалност. То је реалност сиромаштва, политичких игара, манипулација… и како ја да се бавим звездама и месечином када не могу ни да их видим услед толико проблема. Ја не видим ништа инспиратвно у звездама…“

Фрапантно је да је живела у земљи која се у страшној грмљавини распадала, која је доживљавала језиве отворене фрактуре на пет од шест удова колико их је имала, а да је несрећу човека запазила тек са одласком у Румунију. То објашњава младошћу, ушушканошћу у безбедно родитељско крило. О Румунији и тешком транзиционом периоду након Чаушескуа и Секуритатее нам је причала. О Македонији и свим постратним траумама које су ту младу државу пре свега економски потресале – не. Признаје – не чезне за њом. Чак мисли да је данас тешко, готово па немогуће чезнути за било чим, јер ништа није недоступно, нити недостижно, макар на Виберу, Скајпу, Месинџеру. Не може људски ни да ти недостаје неко, јер нема разога. Ако ти недостаје, један видео позив решава све, мисли Лидија.
Према њеном мишљењу, живот, чак и у најуређенијим друштвима, само је наизглед уређен. Можда су њихови проблеми упаковани у целофан, али и даље су свуда по улицама.
„Реалност је на улици. Она је инспиративна и само је треба узети као материјал и из ње направити литературу. Не верујем у то да је литература потпуна фотографија живота. Више је налик уметничкој фотографији, а таква фотографија није онаква какве ми правимо телефоном. Уметник има перспективу, има контекст, има око… Тако и писац. Чак и ако узме из околине све што и други виде, он ће ипак имати своју причу и нешто што се на први поглед не види“.
Неолиберализам и безидејно хаотично кретање човечанства, конзумеризам и могућност лаког и јефтиног брзопотезног задовољавања чула, чине књигу захтевним, напорним и компликованим ангажманом. Ако се и тражи нека литература, онда је то оно што Лидија назива „литературом за плажу“. Није поборник тврдње да је било каква литература, боља од никакве.
„Ја не верујем у мото: Само нека се чита. Не, никако! Не волим да се чита било шта“ каже Лидија и сматра да је за човека боље да остане под руководством здравог, људског разума, него ли да се препусти несрећно одабраној литератури. Јер књижевност није за забаву. Она учи. Она мења. Обликује… Ако је лоша, све то ради лоше.

Општи утисак је да није лако схватити Лидију Димковску. Или је бар једно вече разговора са њом недовољно. А тај разговор био је шетња од потпуне националне негације до отаџбине као изванредно заступљеног мотива у њеним песмама. Од ведре, насмејане особе, до једне ведре, насмејане особе која се интензивно и нимало ведро и насмејано у поезији бави смрћу. Она у људско друштво одлази као у бербу, накупи литерарну грађу, а онда се повлачи у самоћу без које, сматра она, нема писања. Не воли националну одређеност, али се бар за сада не противи паневропској одређености, или одређености овим светом, јер како рече већ је онај свет иза звезда и месеца не занима. А одређеност је одређеност. Ограда је ограда… Када је Црњанском овај свет постао презатворен, он је пробио његове ограде и стигао до Хипербореје. Да ли можда бити космополита јесте само један стадијум до потпуног ослобођења свих ограничености ? Можда је космополитство најнестабилнија од свих дефинисаних идентитетских образина?
Лидија је оставила једну поруку која може да узнемири све писце чија душа није чергарска и који своја стваралачка искуства везују за један град, једну земљу, па и један етнос – да таква књижевност не може дугорочно да буде добра и да има тенденцију понављања. Бити национално утврђен значи дефинисати се. Ограничити своје кретње по земљи, али не и по небу. А небо, звезде и све на њему, никако нису банални мотиви. И дакако су већа пространства од земаљских. Посебно ако пишете на Косову које је „чудна земља – небо горе, небо доле“ што рече Васко Попа, песник који је стварао на српском језику и као такав уврштен је у српску националну књижевност, а Чарлс Симић није.
Ко је тачно Лидија Димковска – не знамо, али сигурно је да пише изванредно добро. На македонком језику. Знамо да је песникиња, прозаиста, есејиста, теоретичар књижевности и преводилац. Рођена је 1971. године у Скопљу где је дипломирала на одсеку за општу и компаративну књижевност Деведесетих, одлази у Румунију на интензивни курс језика, да би касније и докторирала на одсеку за румунску књижевност у Букурешту и основала лекторат македонског језика. Објавила је седам збирки песама, три романа, дневник и збирку кратких прича. На српском су објављени романи Скривена камера и Резервни живот и песнички избор Најближе најдаљем. Добитница је многих књижевних награда, укључујући и престижну Награду за књижевност Европске уније 2013. године. Њене књиге су преведене на више од 15 језика. Сада живи у Љубљани.

Извор: Радио Косовска Митровица >>