„Списатељица“: Страст у животу и у делу

Текст: Алтернативна (Ана Марија Ивковић)
Фотографије: Алтернативна (Сунчица Андрејевић)

Како списатељица пише своје дело? Како гради ликове? Да ли је сваки лик део списатељице и заправо она? Када цепа листове, да ли цепа своје дело, или своју душу? Да ли тако уништава или поново ствара своје ликове? Да ли њени емотивни “репови” имају везе са оним о чему пише? За кога пише? За себе или и за друге? Има ли дела ако оно не угледа светлост јавности?
Кореодрама „Списатељица“ одговара на ова и многа друга питања, али пре свега одсликава процес стварања.
„Сам процес прављења представе, писање концепта и осмишљавање ликова и улога и сценоследа дешавања је проистекао из мог личног искуства, јер сам желео да представим шта значи стварати, генерално уметност, јер сам глумац по занимању, педагог и редитељ. Желео сам да прикажем како изгледа стваралачки процес“, каже редитељ Стефан Миликић.

И то би био само један део представе. Други део се тицао песама које су писали млади писци који су у оквиру другог фестивала књижевности ЗаНа похађали радионице креативног писања.
„Написали су одређене садржаје које сам имао прилику да прочитам. То је било довољно да уклопим цео концепт, да главна јунакиња буде списатељица, да она ствара роман који говори о њој, а по мом личном искуству, увек се креће од себе, како се ти осећаш у том тренутку… То после развија разне ствари и приче. И главни мотив је био тај, да прикажем стваралаштво једне жене која је списатељица по струци, која креће од свог личног проблема, а то је као што смо могли да видимо некакав мушкарац у којег је она била страсно заљубљена. Њихова веза више не постоји, али она, крећући у писање, креће прво од мушког лика, којег одбацује, јер схвата да не може од њега да крене, јер јој он не одговара ни по чему“, објашњава Миликић.

Главни лик – списатељицу – игра Гала Шалипур. Њен однос са мушкарцем је хладан, тежак, страствен само са њене стране. Управо се у овом делу кореодраме костимограф Стеван Божановић поигравао са костимом мушкарца којег и тумачи, носећи одећу која се у јавности не перципира као универзална за мушкарца.
„Добили смо једну мешавину, збуњен и конфузан почетак, као што и јесте свако стваралаштво. Идеш интуитивно и ништа не знаш шта се дешава, онда крећеш да одбацујеш све што ти не треба, да би потом, кроз писање дошао до самог себе. У овом случају списатељица долази до саме себе“, додаје Миликић.

Испред списатељице искаче девојчица која је налик списатељици, а коју тумачи Тара Томашић. Она се понаша као списатељица, имају исту гестикулацију и управо она постаје главна јунакиња списатељичиног дела. Када је усаврши и ослободи у потпуности, списатељица јој придодаје мушкараца којег тумачи Владимир Чубрило с којим лик започиње љубавну везу.
Првобитно је мушкарац доминантан, потом девојка преузима вођство која даје импулс мушкарцу. Изједначавају се. Међутим, списатељица одлучује да даље “замрси” ствари. Заљубљује се у своје ликове, покушава да их узме за себе.

„Међутим, као и свако уметничко стваралаштво, ми не можемо да га задржимо за себе, јер себичност није одлика уметности, већ га морамо пустити, или убити“ – каже Миликић.
На крају, своје ликове списатељица уништава, јер не може да их мења кроз писање и жели да крене од почетка или настави даље:
„Оно што је остављено сваком појединачном гледаоцу је да он/она затвори ту причу, односно додатно отвори ту причу, да је живи, да има свој некакав доживљај“.

ВЕЛИКУ ИНСПИРАЦИЈУ ЗА ТЕ СТВАРИ САМ НАШАО У НЕКИМ ЗНАЧАЈНИМ КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА, ПОПУТ СИТНИЧАРНИЦЕ КОД СРЕЋНЕ РУКЕ… ГОВОРИ О ЈЕДНОЈ УНИВЕРЗАЛНОЈ ЉУБАВИ ПРЕМА КЊИЖЕВНОСТИ И НАС КАО ЧИТАЛАЦА КОЈИ СЕ СРЕЋЕМО УНУТАР КЊИЖЕВНОСТИ НА РАЗНИМ МЕСТИМА, ТО ЈЕ СЛУЧАЈ И СА ОВИМ ДЕЛОМ (КОРЕОДРАМОМ, ПРИМ. АУТ.)

Извор: Алтернативна >>