Likovni okršaj u centru Kosovske Mitrovice

Ликовни окршај ликовних уметника окупљених око уметничких група „Арт брут Сербиа“ (прочитај >>) и „Интервала“ (прочитај >>), заказан за 17. мај 2016. године, започео је, помало и неочекивано, дан раније, на конференцији за штампу, организованој у галерији „Акваријус“, где се и потврдило да је реч о ствараоцима потпуно супротстаљених гледишта на уметност и живот. Наиме, пошто су Горан Стојчетовић, Јошкин Шиљан и Срђан Николчевић представили поетска гледишта „Арт брут Сербие“, а Борис Запорожац програм „Интервале“ (чине је још Стефан Стевановић, Јелена Крстић и Тамара Осмајлић), уследила су питања присутних у галерији, која су иницирала дуготрајну расправу у којој су учествовали присутни ликовни ствараоци.
Преносимо део полемике.

***

Исидора Тодоровић:
„Арт брут Сербиа“ окупља уметнике који су већ признати и у европским оквирима. Ви сте, господине Јошкин, један од њих. Шта је то што српски арт брут нуди европском?

Јошкин Шиљан:
Родом сам из Пирота, самим тим ја не могу да се одупрем чињеници да су и тај говор и та музика и ти људи и те фаце део мене, и наравно да ће се све то изразити на мојим сликама. Не могу то избрисати, био бих инвалид. Нико није луд да сече своје руке. Ни јабука није глупа, не расте на шљиви, већ на јабуци, тако да сам и ја ту где сам. А што се тиче тога шта смо у могућности да пружимо – сматрамо да можемо све. Једноставно, то што имамо то пружамо, ако хоће да узму – хоће; ако не – ником ништа.

Александар Дунђерин:
Питање за арт брутовце. Окупљате се око уметничке групе. Шта је то што вас уједињује, које заједничке циљеве имате. Ваш програм, који сам прочитао, написан је тако да подсећа на манифест. Манифести су ипак били карактеристичнији за период прве половине двадесетог века, него за прве деценије двадесет и првог…

Јошкин Шиљан:
Мени је у ствари „крај историје“ савршена шанса за уметност. Без обзира на сву историју уметности, то је, да тако кажем, чепркање у односу на оно шта људска рука може да уради. И земља и све друго прилагођава се високофреквентним људима. Тек долази време уметности.

Александар Дунђерин:
Мени се ипак чини да се појам „крај историје“ пре односи на крај, а не на почетак уметности. Наравно, у смислу, како би то рекли теоретичари (и заговорници) постмодерне, да су сва дела већ створена, и да уметник нема другог избора него да парафразира и цитира…

Горан Стојчетовић:
У нашем случају то је више самоорганизовани скуп очајника. Људи који минимално знају једни о другима. Ово је само моја потреба да не будем усамљен. Бити против система не мора бити банална ствар као што је била у прошлом веку. И дадаизам и надреализам, као да је све то самозадовољно. Правимо пиздарије десет година и онда будем матори чича и говорим да сам легенда. Не, овде се ради о ширењу идеје да свако јесте уметник, питање је само колико има потребе да постане то. Можда неко ко је потпуно луд, скрене и постане доктор или политичар. Језгро креативности је у сваком човеку. Од аутиста, шизофрених људи, па све до обичних, да не кажем нормалних. И ми се окупљамо да региструјемо колико људи мисле да је то што раде ужас, а у ствари је феноменално. И довољно су храбри да све своје слутње и проблеме пренесу у нешто видљиво. Ми немамо ни канцеларије, ни атеље, нити било шта. Региструјемо колико људи се бави стваралаштвом. Свако то може, и ми доказујемо да свако то може. Није ово нека прича из шездесетих, није ово хипи фаза. То је све мртво, мислим да се можемо сложити да је наше време умрло. Правимо нешто мртво да би личило на успомене некадашњег живота. Људи морају да се баве реалношћу, која је феноменална за уметност. Ко хоће може да буде уметник, а ко је живео од тога да мисли да треба да заврши академију па да се запосли – не, то не постоји, никада није ни постојало. Само један талас који траје док смо живи, не као манифест. Почео сам да пишем манифест, па сам сам себи испао глуп. Какав манифест, па и сама та реч је мртва!

Александар Дунђерин:
Исто питање поставио бих и члановима „Интервале“. Тим пре што ми се чини, када сам гледао ваше опусе, да сте веома различити, и стилски и поетски. Који је онда заједнички именитељ вашег стваралаштва?

Стефан Стевановић:
Па управо тај манифест, пошто ми уметност нисмо доживели као смрт, као нешто што је мртво, јер генерално је потребно вратити уметности оно што јој је одузето. Масовним медијима, разним појавама које су декларација уметности, а заправо немају никакве везе са истом. Сви седе по кућама, гледају десет људи затворених у соби како једу, пишају и спавају, а галерије су нам празне. А човек као појединац тешко може да произведе било какву промену, тако је да је у сваком случају потребно имати уметничку групу.

Александар Дунђерин:
У вашем прогласу напомињете како желите да у новим околностима преиспитате, између осталог, и појмове лепоте, морала… На који то начин чините?

Стефан Стевановић:
У уметности, оригиналност се појављивала пре мање од сто педесет година, што се наше уметности тиче. Тада је изњедрена нека наша оригинална уметност, после је све било копија копије копијине копије. А о моралу у уметности… У данашње време када је криза морала, мало је неморално причати о моралу. Где сте срели сликара који је био моралан? И зашто је битно да уметност буде лепа? Нема смисла. Када је читаву ту ствар, уметност, ако још увек постоји, сажвакала мултимедијална машина.

Горан Стојчетовић:
Зашто би неко гледао да ли су пуне галерије? То је измишљено у двадесетом веку. Шта ћу да видим у галерији?

Стефан Стевановић:
Зашто онда стварате, ако бисте то држали у подруму?

Горан Стојчетовић:
Зашто у подруму?

Стефан Стевановић:
Па добро не у подруму. На тавану.

Горан Стојчетовић:
Ма ја нећу да идем у галерију. Шта ће ми галерија? Галерија, академија. Уметност се не учи. Чиста, опасна лаж.

Борис Запорожац:
Па за кога стварате уметност онда?

Горан Стојчетовић:
За људе које додирнем.

Борис Запорожац:
А где ће да виде ваша дела?

Горан Стојчетовић:
На улици. Дошла је госпођа, директорка једног од светских центара уметности из Париза. Дошла је да види наше радове. У страћари некој, она је дошла.

Јошкин Шиљан: Много је добро што постављате питања, али је лоше ако тражите одговор. Питања су битна, мозак и креативни ум раде на основу питања.

Горан Стојчетовић:
Ја годинама тражим неког на Косову ко представља реалност, нико то не чини. Апсолутно нико. Немам речи. Црногорци барем имају нешто, ми као да смо вечито стадо, где уметник треба да ради неке манастире, свеце, цркве. Потпуно је парадоксално то што ми причамо о галеријама у Косовској Митровици. Или било где. Ја да сам овде два месеца, направио бих хаос.

Стефан Стевановић: На попишаним ћебадима?

Горан Стојчетовић:
Па и на попишаним ћебадима, зашто да не? Ево, како сам поставио радионицу већ је дошло до проблема, почели су да постављају питања. Кога брига да ли је нешто морално, или да ли идем у галерију? Шта ће вам галерија?

***

Овде смо представили само делић атмосфере, иначе ретко доживљен на конференцијама за штампу поводом неког културног догађаја. На који начин су, пак, на овој целодневној ликовној радионици, организованој поводом „North city jazz & blues“ фестивала, поменути уметници исказали свој доживљај џез и блуз фестивала, најбоље казују фотографије које следе.

Исидора Тодоровић

ПРОЧИТАЈТЕ: САОПШТЕЊЕ АРТ БРУТ СЕРБИА >>

ПОГЛЕДАЈТЕ: ФОТОГРАФИЈЕ >>