Изложба слика „Ја сам са села“ академског сликара Миљане Булатовић отворена је данас у ЕУ Инфо центру у Косовској Митровици. Изложба је постављена у оквиру „Фемарт фестивала“ који је регионалног карактера, а који организује НВО „Артполис“ из Приштине.
„Ово је пета година заредом како организујемо овај фестивал а први пут то чинимо на Северу“, каже Стефана Стаменковић, координатор у овој невладиној организацији.
Она наглашава да је реч о највећем „феминистичком, уметничком фестивалу на Балкану“, који позива уметност да заступа идеје о родној равносправности.
„Ове године по први пут имамо и пар активности на северу. Сваке године окупљамо многе уметнике и уметнице које се баве феминизмом и промоцијом родне једнакости. Циљ нам је да покажемо људима да сви морамо да радимо на томе да се изједначе наше улоге у друштву“, каже Стаменковић.
Изложба Миљане Булатовић „Ја сам са села“ већ самим називом алудира на најугроженију категорију жена. Ауторка изложбе поставља једноставно питање – ко то себи даје за право да удари камен међаш између урбаног и руралног. Она се јако провокативно, својим ликовним радовима пропраћеним подбадајућим, ироничним порукама, обраћа пре свега женама у урбаним срединама али и целом друштву, упирући једним прстом у оне које су најтише а највише имају права да дигну глас против угњетавања, док други прст забада директно у грло онима који све то виде и не предузимају ништа.
„По којим то критеријумима се одређује да ли нешто има карактер урбаног или руралног? Друга ствар, прича о женским правима се константно води управо у урбаним срединама, тамо где жене уопште нису угрожене. Жена на селу се стално запоставља и оставља у другом плану. Моја је идеја да скренем пажњу пре свега том невладином сектору да жена у граду има парфем, има гардеробу, има високу штиклу, кожну ташну… Да им скренем пажњу да није она та која је угрожена, већ да угрожена жена живи мало даље од нас и да се њој посвете“, каже Булатовић.
Међутим, она ту не стаје. Она диже глас против „жена – пакетића“, скоцканих по искривљеним мерилима модне индустрије са свим њеним настраностима и деформитетима које велики део друштва поистовећује са феноменом урбаног.
„Зна се тачно како треба и физички и психички да изгледа \’урбана, савремена жена\’ и тај наметнути тренд је предмет моје критике – шта су жене направиле, уствари“, каже уметница.
Булатовић се својим цртежима изругује целом савременом свету који под марком „урбано“ продаје све оно што је савремена жена кадра да плати – педантно исклесане психолошке профиле који се уклапају у друштвено прихватљиво,још педантније и прецизније одређене сразмере облина на њеном никада довољно лепом телу, изгарања на радном месту, беспрекорну контролу осећања уз неизбежни , професионални „хаппy смиле“ од четворке до четворке. На њеним цртежима има места и за карикирање изванредног редитељског дара „урбане жене“, који у комбинацији са обавезном сценском шминком, спинује њених пар хиљада пратилаца на друштвеним мрежама –видите, ја сам срећна и успешна жена. Јер „урбана жена“ користи друштвене мреже.
Миљана Булатовић на невероватно софистициран начин, зналачки подметнутим детаљима, само пажљивим посматрачима указује на још много друштвених проблема који стоје у директној пропорцији са проблемом сељанке на овом подручју. Ко је умео да гледа, видео је. Ко није, мораће да сачека следеће постављање изложбе.