Nakaradne priče

Вук Пантовић је, поред Дарије Машковић, репрезент најмлађе генерације писаца која стасава у Косовској Митровици. Јавност је ове средњошколце претходних година упознала на Књижевним окршајима у Приватном културном центру „Акваријус“. На овим специфичним дружењима и надметањима, која су подсећала на слем вечери (посебно актуелне у америчким клубовима осамдесетих година прошлог века, али популарне и данас у великим центрима културе), митровачка омладина имала је прилику да у интеракцији са публиком, кроз размену мишљења, полемику, негодовање или одобравање, представи своје литерарне радове, изрази креативне стваралачке потенцијале, напослетку, и бунт. Ове Пантовићеве приче, као и песничка збирка Дарије Машковић Жврљотина – које је „Акваријус“ препоручио и припремио за штампу, а Књижевно друштво Косова и Метохије подржало и публиковало – последица су и резултат двогодишњег праћења рада младих људи који су у том периоду показали интересовање за уметност речи и имали довољно стрпљења, воље, инспирације, али пре свега талента, да своје приче и песме обликују у смисаоно и формално заокружену целину, односно књигу.
Ти млади људи рођени су у овом веку, дакле после ратних дешавања на Косову и Метохији, а одрастају у северном делу подељеног града, у којем се, свакодневно, суочавају са недостатком слободе и безбедности. Они, наравно, слушају, такође свакодневно, приче о великој, богатој и славној српској историји, о вредности нашег књижевног и културног наслеђа као равноправном делу укупне светске културе, о значају очувања националног и језичког идентитета; али гледају, опет свакодневно, како у њиховом окружењу владају лоповлук, криминал и корупција, наркоманија, како су им родитељи и суграђани изложени политичком насиљу, како им „градска елита“ продаје маглу (људска права, помирење и суживот, мултиетничност и мултикултуралност, интеграције), покушавајући да их злоупотреби зарад личног богаћења; суочавају се са чудесним спојем лицемерја, лажи, мржње и хистерије и шизофреног и пијаног смеха који разблажава историјску неправду и трагедију.
Отуда не треба да чуди што ови нови, градски, клинци, инспирацију више уопште не налазе у епском захвату, изворној српској традицији и духовности, што нису надахнути патриотским, религиозним и сентименталним осећањима; што традиционалне књижевне обрасце посматрају као анахронизам о којем имају изразито негативан став, или су крајње незаинтересовани.
Још мање треба да чуди то што у збирци прича Страх смирења Вука Пантовића не постоји ни трунка оптимизма, ни наговештај неке хумане идеје, ни мало наде у боље, лепше и смисленије сутра, нема ниједне (хришћанске или хуманистичке) вредности у које смо некада веровали, а о чијем значају и данас, ваљда, деца уче у школама. Уместо свега тога, у Вуковом дебитантском остварењу доминирају исконска зла, темељне пакости, дубоке мржње, свирепа насиља, брутална убијања, разноврсни ужаси, разна чудовишта, мноштво бизарности и морбидности, које јунаци прича примају скоро равнодушно, немоћни да се супротставе окружењу, чак ни не покушавајући да разумеју свет у којем животаре, а који је пун опасности, непријатних изненађења, неке необјашњиве силе која их угњетава и уништава.
„Све што је човеку потребно да опстане јесу само две ствари. Похлепа и бол.“ Ова констатација на крају уводне приче у књизи („Бесмрт“) постаје стожерна мисао Страха смирења. Похлепа и бол заиста прожимају већину Пантовићевих кратких прича, и у узрочно-последичном односу ових појмова садржан је, веома често, и трагични потенцијал појединих јунака. Језгровитим исказима и дијалозима, сведеним на оно есенцијално, огољеном лексиком, уз обрте који изневеравају хоризонт очекивања читаоца, приповедач хладно, без емоције и патетике, чак и без ироније, слика свет у којем се ионако туробна и суморна стварност преплиће са хорор фантастиком. То је свет у којем су категорије љубави и морала, праведности и поштења, храбрости и пожртвовања, вере и наде, изгубили сваки смисао. Безидејан и безличан свет којег настањују „празни, тужни кловнови којима је потребна замена“ („Циркус“), у којем је основно осећање обамрлост, а главно делање оно које се може описати глаголима удавити, угушити, разбити, пресећи, здробити, разнети, искасапити, згњечити, сломити, убити, као најфрекветнијим у књизи. Уништавати и бити уништен, на то се своди егзистенција сваког живог бића на овом свету („Вране“).
Љубав у Вуковој књизи звучи потпуно страно, не само као појам, него и као идеја. Она је, за приповедача приче „Хладна кафа“, тек најгора дрога, услед које јунак губи све, и себе, неповратно. У прозној целини „Мир пред олују“, исписаној у дијалошкој форми, ликови (младић и девојка), стојећи на киши, закључују да принципи не постоје, да су небитни, да шта год учине нема никакав значај, и да је једино извесно да ће се – прехладити. У свести јунака прозе „Три ујутру“ постоји само мржња, према родитељима и онима „који су му главу убацивали у ве-це шољу, гурали га низ степенице, скидали голог и остављали на зимској хладноћи“. Прича прати последње тренутке живота младића који хладнокрвно извршава самоубиство. Читалац се упознаје са садржајем унутрашњег монолога јунака приче, да би се на крају суочио са кратком, безосећајном опаском аутора: „Настала је тама.“. Сваки труд, напор, вољни моменат, узалудан је, јер награда редовно изостаје, а резултат је увек исти – смрт. То је најескплицитније изражено у одлично градуираној причи „Старац“ у којој јунак, у намери да освоји врх планине, жртвује и ноге, и руке, и очи, да би га, када постигне циљ, немилосрдан ветар бацио са планине. А можда и успешније у цртици „Марш смрти“ (утолико сугестивној што је написана у првом лицу множине) где непрегледна маса роботизованих људи маршира (не зна ни колико дуго, ни зашто, ни где), одузетих чула, верујући да тиме продужава живот, не схватајући да су сви одавно мртви. Као, уосталом, и сви остали јунаци, на шта упућује и сам назив другог (уједно и завршног) циклуса „Приче о мртвима“.
Како књига одмиче крају ништавило заузима све већи простор прича, јер свет је у Страху смирења већ ушао у последњу фазу предапокалиптичног ужаса. А после апокалипсе следи, као завршна, прича „Нормалан“, смештена у не тако далеку будућност, након природне катастрофе која је задесила нашу планету. Преживели људи обитавају у „металној лопти која лебди у свемиру“. Они су безлични и безначајни, деполитизовани робови, попут биомасе, билошких честица које стоје на милост и немилост моћи, која смањује њихову густину. И при томе су – срећни. И када схвате да су на реду за одстрел, задовољни су што су били добри грађани, добри радници, што су остали нормални.
И поред тога што је, очито, Вук био инспирисан Орвеловом 1984. (што је и логично, будући да је то и омладинска литература), а донекле надахнут и егзистенцијалистичком филозофијом (што је већ мање очекивано за овај узраст), изненађује његова блискост, саобразност идејног склопа књиге са савременим тенденцијама у светској филозофији (неткритицизам, критика глобалног либералног капитализма, „новог светског поретка“, критика Мегалополиса). У погледу језика и стила, избора и карактеризације ликова, дијалога, композиције, Вук Пантовић одаје се као надарени средњошколац, али када је реч о његовој мисли и идеји, погледу на свет и филозофији живота, они су подобнији зрелом ствараоцу.
Оно што највише може да запрепасти, то је мирноћа са којом аутор саопштава (сопствену) истину о свету. Неморал, грех, недостатак љубави, многе друштвене аномалије, нису описане у књизи да би се изазвала катарза, не представља Страх смирења критику дехуманизованог друштва. То је само списак, огољена дескрипција стања ствари, стања духа времена у којем живимо. Оно је такво какво је, и аутор нема жељу чак ни да сугерише да је овај свет, и систем вредности у њему, наопак и погрешан (мада таква мотивација егзистира у најдубљем слоју дела, и препознаће је читалац који још увек верује да овај свет није отишао бестрага), он му се, чак, приподобљава, и покушава да у њему преживи, нађе своје место. Место роба. Биомасе.
Посебну вредност прозе Вука Пантовића представља циклус Изокренуте бајке. Вук подражава многа стилско-језичка и, уопште, формална обележја бајке, поштује структуру овог прозног жанра, дакле, сасвим је солидно упознат са основним одликама ове књижевне врсте. При томе, изненађује његова умешност приликом поигравања са неким основним елементима бајке, који се односе на особине јунака и идејну потку. Јунак је у бајци носилац пре свега позитивних особина, и најчешће руши неки табу или забрану, која га потом присиљава на тешке задатке које мора да реши. И решава их успешно, што бајци готово редовно обезбеђује срећан завршетак. И код Вука Пантовића јунак пролази велика пространства и наилази на немогуће препреке (неке, ипак, не савлађује, већ, напросто, застрашен, бежи од њих), али, на крају, побеђује зло, а јунак се показује као носилац негативних особина, што је, наравно, потпуно у складу са идејним концептом читаве књиге. Краљ жртвује живот свог сина због сујете и жеље да продужи моћ („Краљ“). Монах не може да победи грех („Грех“). Када дечак у „Бајци“ – након што побегне од застрашујућих призора (један од њих је и када змије окружују креветац у којем вришти беба, а једна се спрема да је прогута!), који нису само бајколики, већ су обликовани по моделима жанра хорор фантастике – наиђе на последњу препреку, када, дакле, и он и публика очекују да се сусретне са најгорим створењем, страшнијим од свих које је до тада видео, наилази, зачудо, на огледало (дакле, сугерише нам аутор, дечак је то најгрозније чудовиште!)
Стручни жири на Књижевним окршајима у „Акваријусу“, можда и неправедно, није имао довољно слуха за његово стваралаштво (у укупном поретку био је тек четвртопласирани), иако му је признао уметничку и естетску убедљивост и неуобичајену зрелост – Вук је, очигледно, имао превише одлучности да се, без задршке, потпуно оголи пред јавности, поклањајући јој, помало и мазохистички, најмрачније и најинтимније делове свог, изузетно раскошног и разноврсног унутрашњег света. Зашто је тај свет сувише „монструозан“ и „накарадан“, а у том смислу и некарактеристично и непрепоручљиво негативан за једног младића на прагу пунолетства, сасвим у супротности са светом којег наш васпитно-образовни систем обликује у главама ученика, одговор може да пружи свеобухватнија психолошка, социолошка и културолошка анализа. Задатак књижевне критике, међутим, између осталог, јесте и то да препозна, открије и афирмише нове таленте који би у будућности могли да обогате књижевност новим вредностима. А оно што је за сада једино извесно, и неупитно, јесте то да је Вук Пантовић изузетно даровит младић, израженог сензибилитета за уметност речи, способан да исприча причу. Бунтовник (што је – одувек било, а, на срећу, остало и сада – сасвим у складу са младошћу) и аутентичан, самосвојан (што, у овом веку, за сада, није одлика ни младих ни старијих генерација стваралаца), који, сасвим супротно духу времена, тежи оригиналном изразу, у овом добу живота, сасвим логично, сведеном искључиво на субјективни доживљај света.
Објављивање ове књиге, стога, и аутор, и читаоци, треба да схвате као подстицај који је, чини се, Вуку Пантовићу у овом тренутку неопходан како би са још више жара наставио да чита и пише, и остао истрајан у трагању за неизрецивим, отклањајући недостатке из прве књиге, и преиспитијући сопствене идејне ставове и размишљања, поготово она које се односе на (религијско-филозофске) делове (националне) (књижевне) традиције из које потиче, а коју у Страху смирења или изразито негативно конотира, или бежи од ње као од баласти која га, тренутно, оптерећује.
Но, има времена. Вук Пантовић је млади стваралац са којим књижевној јавности тек предстоји упознавање. Можда и весник битних промена које ће, ускоро, захватити српску књижевну сцену на Косову и Метохији, па и шире.

Александар Дунђерин