Čotrić: Pametan čovek koji živi od sopstvene gluposti

Пише: Ивана Вановац

Фотографије: Харис Личина

Сатира није само књижевни израз. Она је непролазно стање духа оних који су схватили да са неправдом, нелогичношћу друштвених појава, људском глупошћу и безобразлуком, нема борбе, али је зато неограничено задовољство терати спрдњу на њихов рачун. Подсмевати се онако „професорски“ преко наочара на врху носа, једним крајем усана, некада кисело а некада грохотом свему ономе што дрзак човек у бескрупулозном свету, себи бесрамном, безобзирно допушта.
Жилаво опстајање сатире кроз векове говори само једно – док је човекове тежње да усаврши друштво у ком живи, биће меса за сатиру. Она је неуништива јер се регенерише људским несналажењем у животу (браку, породици, пословном окружењу), јер дише ваздух из празнине предизборних обећања, храни се обилно на трпезама скупо јефтиних скупштинских ресторана и спава у фотељама са великим Ф.
Веома се ретко деси да се поред сатире, за том трпезом храни и сатиричар. Веома ретко, али се деси. Тај сатиричар је Александар Чотрић. Сатиричар који ироније ли, за посланичком говорницом стоји још од 1995. године као посланик СПО-а. Од пре пар година, ова странка је у владајућој коалицији, што Чотрићевом лику и делу даје на парадоксу. Чотрић је прошле недеље боравио у Косовској Митровици, у галерији „Акваријус“ где је своје богато, шаљивџијско искуство поделио са публиком. Ретко занимљив саговорник.
Он о јабуци суди изнутра, о власти говори као њен интегрисани део и зато му се некако мало више верује. Он је власт која се подсмева сопственој глупости.
„Ја сам доказ да се истовремено може бити политичар и сатиричар. Код нас је и раније било примера да су неке колеге које су се бавиле сатиром биле ангажоване и политички, попут Бране Црнчевића, Милована Витезовића, Петра Лазића, Александра Баљка… Један мој колега је рекао да је сатиричар човек који живи од нечије глупости. Обзиром да сам ја сатиричар који је у власти, ја доказујем да је могуће живети и од сопствене глупости“, каже Чотрић.

Ипак, упркос вишедеценијском политичком ангажману (и то неуобичајено монотоном – један живот – једна партија) Чотрић поносно истиче да му је књижевни стаж дужи. Са носталгијом се присећа средњошколских дана, када га је један афоризам урезан у школски зид научио да указивати на истину, значи ризиковати. Да колико год мислио да си неважан јер је твој тон шаљив „неко то од горе види све“.
Касније је имао и болнијих искустава. Присећа их се са неком чудесном слашћу, еуфоријом достојном револуционара, спремних да залегну за виши циљ. Онако како се мајка присећа порођајних болова.
„1993. године објавио сам афоризам ‘Како је Слободан Милосевић дошао из Пожаревца у Београд, да ли је пуштен или је побегао’, након чега су дошли инспектори по мене, дао сам изјаву, али ми је речено да никоме не причам о томе. Међутим, чим сам изашао, обавестио сам редакцију Српске речи, где сам објавио тај афоризам и они су рекли да одржимо конференцију за новинаре, на којој сам показао те афоризме и да сам саслушаван и више ме нису дирали. Наравоученије је да су уствари јавност и публицитет најбоља одбрана од таквих покушаја застрашивања и кажњавања“, прича Чотрић и лепо му је криво што га данас нико не хапси због афоризма. Или је боље рећи – толико му је жао што је ауторитет афоризма затајио, да би пристао и да га хапсе, само када би знао да је горка шала и даље моћна и озбиљно схваћена критика.
„Чини ми се да људи све мање читају генерално, па самим тим и сатиру, и онда и то што ја пишем нема тако велики значај и утицај на збивања у друштву. Данас су много популарнији електронски медији и таблоиди, тако да је сатира нажалост негде на маргини, па и то што радимо ја и моје колеге не смета много никоме“, каже Чотрић.
Зна све о историји сатире и афоризма. Зна и где треба да их тражите ако вам затребају. Народима који су много страдали, најлакше је да упру прстом у врљаво око краља. Толико су намучени, да се даљег мучења не плаше и толико голоруки и беспомоћни, да немају више шта да изгубе.
„Рецимо Јевреји имају фантастичан хумор, вицеве, а знамо колико су прогоњени и колико су страдали. Последњих деценија то може исто да важи за Јермене, народ који је био изложен геноциду, а чувени Радио Јереван има фантастичне шале. Исто тако Пољаци, који, уз нас, имају можда најбољу афористику, а знамо да је 6 милиона Пољака изгубило живот у Другом светском рату, да не говорим о Русима… Међу тим народима, то је један одбрамбени механизам, хумор је начин да сачувамо здрав разум, кад нам је најтеже, заправо преокрећемо све на шалу, и да се тако некако бранимо од свега тога“, додаје Чотрић.
Дакле постоји поредак –прво страдање, бол, па очај, безнађе и на крају сатира. Као неки стадијуми издржљивости. Када мислиш да више не можеш, Бог пошаље сатиру.

Извор: Радио Косовска Митровица >>