Ivana Vanovac: „Zavet.“

Пише: Ивана Вановац

Магаре хода. Он увек хода. Корак му је омеђен са оних стотињак квадрата галерије „иза седам бетонских гора, седам блатњавих мора“… али његова мисао… Незадржива. Са оштрим врхом. Ко зна где је он… Понекад ми се чини да мислима као изубијаним дечачким цеваницама, гања неку крпењачу. Хиперактиван је. Нема њему мира. Он неће мир. Он хоће да се за мир бори. Да та борба не престане никад. Он је маче које се игра канапом без истинске жеље да му се канап преда. С времена на време се почешка по глави, расани локне на челу…
Магаре је човек који Уме да Грли. Да пише. Да кува одличну кафу. Да Грли. Да слуша. Да говори искрено (ненавикнутима, од тога уме да се слоши) и наравно, уме да Грли…
– Кад ћеш написати текст…? Сезона ће почети…
Пита лако, јер олако мисли да је мени то лако. Писац је, размишљам, а не разуме да је мени најтеже да пишем о њима. Велика љубав носи велику одговорност. Кад је бааааш велика, она збуни, помете, заглупи… а ова је ствааарно велика… па сам и ја бааааш вееелииико Глупа.
– Знам! јавља се Сурла… Пиши о себи, а објави текст као да је о нама…
Ево је. Чупава девојчица. Да јој обучеш хаљину Ив Сент Лорана, она би у њој узела да слика, а грешке на платну би брисала њеним свиленим рубом. Толико је лепа. Она је Deus ex machina за сваки проблем.
Сурла не шета. Њој шетају погледи. Шетају јој зубићи по уснама док размишља. Не знам да ли је то приметила… Не знам да ли зна колико је лепа. Чини ми се да пречесто то заборавља. Лепа је.
Лепа је колико је луда.
А луда је мислећи да ће текст о мени да им буде добра реклама. Била би то једна хаотична најава хаотичне сезоне…

Акваријус. Постоји једна чаробна ствар која се на том месту дешава. Име сезоне некако се волшебно пројектује на свакодневицу њених сталних посетилаца. Као интарзија, то име крене појмовно да боји њихово време, били они тога свесни или не. Са сваком изговореном песмом, са бојама, са концентрованом стваралачком харизмом коју окупљени у том простору носе, са сваком ушећереном смоквом коју мазно развлачиш по устима уз кафу, са сваком чашом вина коју попијеш за столом поред незаинтересоване Холи Голајтли, уз пиво које циркаш док коленом ослоњеним уз шанк голицаш по носу Мона Лизу са озбиљним хормонским дисбалансом – апсолутно све што урадиш у том чудесном Пантеону стваралаштва, те мења. Чак и кад не видиш то. Ваљда треба дуже да боравиш на том врелу воде живе да би осетио њено деловање…
И док размишљам како да напишем текст у коме бих најавила сезону која долази и које се имајући у виду претходно речено, малкице прибојавам, схватам да то није лак посао.
Да то не умем.
Могла бих као добар новинарски штребер, држећи се традиционалне схеме прављења извештаја, да побројим најважнија, флуоресцентна имена која су кроз Галерију прошла. Онда бих онако помпезно и театрално, могла да напишем како све то што сте видели, није ништа шта вас чека у наредној сезони, поткрепљујући све то понеком Миљанином и Ацином изјавицом. Али не умем. То је досадно. Све ћу то ја једном да урадим, кад ме не буде мрзело… Сада не умем.
Сезона почиње бодљикаво. Кактусом. И весело. Децом. И то све тамо негде око 20. септембра. Толико о томе. Засад. Кажем, урадићу им најаву како ваља… тамо кад буде требало.
И онда Магаре одлучи да ти ону крпењачу ували у главу…
Сезона ће трајати под именом Завет…
Тешка реч. Моћна. Обавезујућа. Ако јој не претходи љубав, онда оптерећујућа. Ако није слободан избор, онда бесмислена. Ако јој намера није стваралачка, онда је деструктивна. Заветује се човек са визијом, са јасним циљем, у трансу који је често последица преразмаштавања. Завет је обећање да ћеш издржати… да ћеш вољено волети док је времена, да ћеш за вољено дати сав свој посед, као па да нешто поседујеш… заветујеш се Тииии… Ти – садашњи… Највећа опасност код заветовања је у томе што се заветујеш ти садашњи, и тиме доводиш у веома тешку и незавидну позицију тебе сутрашњег, тебе догодишњег, тебе ванвременског… Увлачиш у опасне везе људе које не познајеш… Рискантно… Да ли ће ти они замерити? Да ли ће те Ти – сутрашњи ухватити за ревере и кроз зубе просиктати: Шта ти мислиш ко си ти да у моје име полажеш завет? Када бисмо знали колико смо нестабилни, воденолики, поткупљиви, уплашени… колико је авети и утвара које могу да нас престраве до сржи… Колико се лудих чаробњака бави справљањем отровног казана за нашу велику душевну и слепу глад… како смо и колико наивни и невини у веровању у ма шта… Превртачи, прелетачи, јањичари, отпадници, одметници, издајице, прељубници… колико речи а све кажу да је неко некада некоме или нечему дао завет па га по својој несталности, погазио… престао да воли… да верује… или можда престао да буде вољен, престао да кроз чуда веру утврђује… Завет је име нове сезоне у ПКЦ „Акваријус“. Њој су претходиле године слободе, уметности, па љубави и визије. Дакле, сви услови су испуњени , на парове разбројс и понављај за мном…
Слобода. Уметност. Љубав. Визија.
Заветујем се да никада нећу пристати на живот без побројаног.
Заветујем се – ако Ја-сутрашњи прихвати живот без побројаног, Ја-ванвеременски ћу га презирати до краја живота.

П.С. Сурла данас није била чупава. Биће сутра.