Nikola Malović – Čuvar srpskog mora

Пише: Ивана Вановац
Фотографије: Харис Личина

Никола Маловић је: Херцегновљанин – Бокељ – Србин, писац, новинар, трагач за одбеглим зрном бибера, антиевропејац, продавац „усољених“ књига, спавач у соби 308 београдског хотела „Касино“, познавалац галебљег смеха, мирисни Медитеранац лак, лежеран, резак, егзотичан и освежавајући – баш као фејоа (коју је донео митровачким књигољупцима), образлија (јер није дошао празних руку), кројач шармантно-озбиљних, пругастих плаво-белих прича. Никола Маловић био је гост ПКЦ-а „Акваријус“ у Косовској Митровици. Широј публици знан је по романима „Лутајући Бокељ“, „Пругасто-плаве сторије“ и „Једро наде“ који је награђен многобројним наградама („Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и „Бранко Ћопић“)… Недавно је на Београдском сајму књига представио свој последњи роман „Галеб који се смеје“, али каже, још је рано да се о њему говори.
Поред фејоа, из Боке је Митровчанима донео небројано много китњастих причања, толико сложених, ароматичних и колоритних, да би најбоље било пустити пар дана да све одлеже у глави и души, па тек онда говорити о дружењу са њим… јер такво је све што долази са Медитерана – све има неки вишеслојни, седиментни буке… Све тражи да одлежи, да се усоли… Да се маринира… Све тражи време за хемију – и сардела, и вино, и маслина и сир у уљу, и мимоза да процвета, смоква да опадне, и Николина прича да сазри у теби.

Говорио је Маловић и о друштвеној улози књижевности која полако бледи под налетом визуелних израза, о томе да је немогуће написати добар роман у мало времена јер је (гле чуда) и за добру причу потребно искуство. Говорио је о љубави, смрти и Богу, као трипартитној рецептури за справљање добре приче, али и о уметности уопште, која према његовом виђењу мора да буде племенита.
„Уметност је вештина где ви морате да казујете лепо и истинито. Чак и када приказује злу страну, уметност мора да буде на страни доброга и истинитога. И мора да се ослања на три постулата – љубав, смрт и Бога. Ако један пофали, прича клеца, као троножац“, говори Маловић.
Говорећи о огромном броју писаца који објављују дела (јер, напомиње, никада није било лакше објавити књигу него данас), Маловић скреће пажњу на нужност “аутохтоног трипа” који подразумева да аутентичну књигу мора да прати аутентичност писца.

„Књига је у већем проблему данас него раније“, додаје писац.
У интервјуу за Радио Косовску Митровицу, Маловић прича о виталној енергији српских митова које наш народ и данас живи, и одговорно тврди: Није истина да Србија нема море.
„И ја долазим такође из једне митске географије. Ове године навршило се 800 година од како је Свети Сава главом и брадом, на острву Михољска Превлака, основао Зетску епископију, која је претеча данашње Митрополије црногорско-приморске, а о томе мало људи зна. Ја, као Бокељ стар 320 година како у полушали кажем, са тугом гледам на то да се о мом народу говори као о народу који је остао без мора, што није тачно. Напросто, ја доказујем да наш народ има мора у епицентру Боке Косторске, и тај мит треба обдржавати“, каже Маловић и наставља причом о мањкавостима тзв. Land locked – земаља, којих је у свету (чак и то зна) свега 42 или 43…
„Када би српски народ заборавио косовски мит, изгубио би духовну кичму.

Није битно да ли је мит истинит или није. Када један народ нема митове, питање је да ли и постоји“, додаје писац.
Објашњавајући свој став да је он српски писац из Боке Которске, иако га је баш то тврдоглаво инсистирање на оваквој национално-географској одређености, за масмедијалне црногорске токове, учинило невидљивим, Маловић каже да воли тако да се представља из потребе да се огради од „низа непочинстава које је Црна Гора починила према Србији“.
„Мислили смо да то може да буде инцидентно – један нож у леђа Србији.

Међутим, како је Црна Гора као квислиншка творевина, почела интензивно да забада ножеве, онда ја морам напросто да направим један мали одмак од тога, не залажући се притом за самосталност Боке Которске, што вреди подвући. Међутим због части и истине би ваљало рећи да би та држава требало да се зове Црна Гора и Бока Которска“, наставља Маловић и подсећа на историјску чињеницу да се држава у 19. веку звала управо тако и да су у њој Бока и Црна Гора биле равноправне, а затим и зато што је Бока одувек била културно супериорнија. Потом 1918. Бока се директно, мимо уједињења са Црном Гором, уједнила директно са Србијом, а на крају и зато што је Бока Которска 1945. насилно припојена Црној Гори и да су то разлози из којих су се Бокељи „офендили“ или наљутили, те ту љутњу имају право да изражавају.

Маловић је бескрајном, занимљивом, аргументованом причом зачинио сезону „Завет“ у ПКЦ-у „Акваријус“. Остаје утисак да сте вече провели са господаром зачина. За њега је цео свет једна велика медитеранска кужина, у којој он од теста реалности, оживљавајући његов неутрални и бљутав укус, пажљивим и зналачким одабиром зачинских трава и прстохватом овога и прстохватом онога, прави невероватне књижевне делиције, достојне трпезе најзлојешнијег читалачког гурмана.

Извор: Радио Косовска Митровица >>