Krhotine užasa svakodnevice

Фотографије: Сунчица Андрејевић

Мрачна и тешка поезија, али пријемчива за свакога од нас. Жарко Миленковић спада у нову генерацију песника са Косова и Метохије, сам врх укупне српске поезије, и то по стилу, теми, приступу. Овако су у првих пар реченица описали Миленковићеву поезију и стил писања, новинарка Ивана Вановац и књижевни критичар Александар Дунђерин. Миленковићеве „Крхотине лета“ нашле су се најзад пред Митровичком публиком у Приватном културном центру Акваријус. Књига издата прошле године, штампана у готово рекордном року по достављању ауторовог рукописа издавачу, била је промовисана у Београду, Новом Саду… Крхотине лета требало је да се нађу у Митровици летос, али услед мера које су се спроводиле због пандемије корона вируса, промоција је одржана почетком ове недеље.

Три су кључне црте у Крхотинама, објаснила је Вановац.
Истина или искреност – коју описује као ауторову у томе да најотвореније говори о себи, злу у себи и око себе, сопственим осећањима и слабостима;
Непостојање родољубивог патоса – које појашњава тиме да је косовско-метохијско страдалништво постало „must have“ поезије аутора са КиМ-а од 1999. па надаље, те тако неретко бива у поезији неприродно, усиљено…
Еротски моменат – „Пратите развојни пут боготражитеља који се полако примиче траженој величини, али ниједног тренутка не негира да је то човек од крви и меса који је врло везан за ерос у себи“ – казала је Вановац, додајући да писац о томе пише са „елеганцијом и грациозношћу“, наводећи као пример песму Досадно поподне. Истакла је да је управо ова трећа карактеристика она које до сада није било у поезији са КиМ-а.

Досадно поподне

У прозору светло и тама
играју се завођења
На кревету наго женско тело
спава с црвеним цветом међу ногама
с кога се кап росе као кап крви
слива на уснула бедра

На поду акварел
од разбацаних флаша
сломљене вазе и искоришћеног кондома
Савршен модел мртве природе
Ово овде са погледом лудака сам ја
Вриштао бих али у грлу паук
плете своју мрежу
у којој се муве као пчеле роје

Вановац појашњава и да овај млади писац у својим стиховима није апстрактан и да јасно износи оно што осећа.
„Његова поезија је мрачна, тешка, али врло пријемчива за сваког од нас. Он када хоће да вам каже да му треба миловање – биће вам то јасно. Ако вам каже да тражи Бога – и то ће вам бити јасно. Ако вам саопштава да је мрачан и да око себе осећа мирис зла – и то ће вам бити јасно“ – казала је Вановац.
„Спада у нову генерацију песника, не по годинама, али јесте по стилу, теми, приступу. У поезији Жарка Миленковића десио се један изузетно важан заокрет“, казао је Александар Дунђерин.
Косово и Метохија се не могу наћи као одредница у његовим стиховима, место одигравања песама.
„Исто тако можемо да кажемо да је Жарко Миленковић и те како говорио о овом простору, како су крхотине лета крхотине ужаса свакодневнице у којој живимо, онда се оне и те како могу односити на овај простор, али не тако експлицитно као код других песника. То јесте једна битна промена, и Жарко Миленковић уноси низ других промена и обогаћује тему – тему укупне српске поезије“, додао је.

Нескривање
„Оно што могу да кажем је да сам животни минимализам преточио у стихове“, објашњава Миленковић.
На питање да ли је искреност о којој је Вановац говорила дошла сама по себи или су песме писане управо са намером „огољивања“, аутор крхотина каже да је то дошло само по себи.
„Немам намеру ништа да сакривам, и ништа иначе и не скривам, тако да је то једноставно последица мог начина промишљања, живота. Пошто су ове песме и настале из мог животног минимализма и свега што се под тим подразумева и оне су огољене, не сакривају ништа, а може се рећи и да сакривају све. Можда ће неко и то тако да прочита,” додаје, истичући да је важно да његове песме читаоце „подстакну на нешто, па чак и негативна осећања“.

• 

• 

Немир који се продужава
Са друге стране, говорећи о својим осећањима након што напише песму, те о томе да ли осећа олакшање када заврши писање, он каже:
„Будем задовољан песмама, како ова књига живи, како су ово двоје младих читали те песме, вама који сте слушали пажљиво, Иваниним читањем… То ми ствара олакшање, али сама песма по себи да је напишем и да ми је то олакшање – нисам то осетио. Подстицај за песму јесте неко незадовољство, неки немир, али то се не решава када се песма напише, јер се тај немир продужава и још настави.“
Део разговора тицао се теме родољубља и комерциализације књижевности на КиМ, односно шта је већи проблем за ову књижевност.
Миленковић објашњава да није проблематично то да се пева родољубиво, већ да је потребно „пронаћи меру када се нешто саопштава“.
„Ја не сматрам да нисам родољуб и да нисам патриота ако у књизи песама не помињем Косово. Једноставно, то се није тематски поклапало ни са мојим размишљањима о поезији, већ сам желео да дам оно што све нас боли. Боли нас све ово што се догађа, али и много тога другог и можда много више“, објашњава.
„Сви знамо поезију Васка Попе, Мирослава Тешића, то је родољубива поезија, али је то врх наше и светске поезије. Такав модел би ми требало да пронађемо“, додаје. И за Миленковића је Попа један од узора, али то су и Новица Тадић и Иван В. Лалић.

• 

• 

Мушко писмо
Жарко Миленковић је претходно објавио „Кенотаф“ (2011), али је пажњу јавности изван Србије изазвао његов песнички циклус Мушко писмо, објављен 2015. у Сарајевским свескама, а који је посвећен Радмили Лазић – српској песникињи и оснивачици часописа ПроФемина, ауторки прве антологије женске поезије у Србији „Мачке не иду у рај“.
Параноја, Глава куће, Глава куће 2, Телефон, 10 мушких запосвести – жени – наслови су овог циклуса.

„Питам те шта радиш душо
Опсујеш ме
Не даш ми да те пољубим
а о сексу и не помишљам“

Купим ти цвеће
бациш ми га у лице и почнеш да звоцаш
Кажеш да се искупљујем због нечег

Душо не варам те али ако тако наставиш
Морам“

„Запамти шта ћу рећи
Душо знам да ти нисам први
и не понашај се као да си последња жена на свету“

Не причај о нечему што не разумеш, а нарочито не током секса;
Не превари Мушкарца свог, ни у мислима нити са бољим од
Мене;
Нема сталног шопинговања, лепша си ми гола;
Не причај током секса нити док гледам утакмицу, боље ми донеси
пиво;
Љуби Мушкарца свог, више од саме себе.

Део је стихова из овог циклуса.

• 

• 

Мачизам, сексизам, мизогинија (?)
У реакцији на ове песме, чланица Хрватског друштва писаца Антонела Марушић објавила је текст “Мушко писмо које зрцали шовинизам, сексизам и мизогинију”.
„Одакле младом пјеснику потреба да свој стиховни циклус наслови тако политичним насловом, да га супростави гласовитом пост структуралистичком ‘женском писму’ и је ли можда ријеч о досјетки којом се хтио поиграти, убризгавајући својим стиховима карикатурално претјеране дозе мачизма, сексизма и мизогиније?“
„Је ли уврштавање поезије Жарка Миленковића у нови број Свески случајан пропуст учињен из нехата или напросто зрцали непостојање уређивачке политике и критичког односа према књижевним прилозима, отворено је питање, но једно је сигурно – маинстреам култура на Балкану још увијек пропушта, потиче и награђује сексизам, шовинизам и мизогинију у својим редовима“ – пише Марушић у свом тексту.

• 

• 

Шта га је потакло на писање Мушког писма и какав је његов коментар на критике?
„За себе кажем да сам феминисткиња. Не феминиста, него феминисткиња. Зато што се залажем за све оно за шта се залажу феминисткиње. Разилазимо се на месту где код феминисткиња има вулгаризације. Само сам желео да ту њихову вулгаризацију сагледам из мушког угла и да видим ли ће то њих да заболи као што нас заболи када читамо песме Радмиле Лазић“, казао је Миленковић, додајући да је ово био и експеримент и да је интересантно да је било мноштво реакција на Мушко писмо, али да је изостала она Радмиле Лазић.
„Можда и то њено ћутање говори“, додао је.

• 

• 

• 

• 

Жарко Миленковић, писац и књижевни проучавалац, рођен је 1988, у Приштини. Докторанд је на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Песме, кратке приче, књижевну критику, есеје и научне студије објављује у дневним листовима, уметничкој периодици, тематским зборницима и зборницима са научних скупова. Уредник је књижевног програма и књижевних издања Дома културе „Грачаница“ и часописа за културу Видовдански гласник. Живи у Преоцу надомак Приштине. Осим Крхотина лета објавио је и збирку песама Кенотаф (2011). Приредио је више књига и зборника радова.

Извор: Алтернативна >>