„Uprkos svemu“: Vagon gorkih pitanja

Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Анђела Петровић)

Владимир Стојшин је био метафоричан када је написао „Биоскоп у кутији шибица“. Павле Шибица и остали клинци су у Африку желели да оду због немогућности да у Панчеву под немачком окупацијом, слободу проживе у пракси. Симболике (или ироније) ради, колевка робова је приказана као крајњи циљ оних који од ропства беже. Да ли то значи да је заправо човек најкреативнији онда када га гуше и руше? Да ли је авантуру могуће проживети само онда када ти прети ропство?
Предраг Радоњић није био метафоричан када је снимио „Позориште у кутији од ципела“. Ненад Тодоровић, редитељ и директор Народног позоришта у Приштини у првој декади XXI века је заиста преузимајући управу над пострадалим позориштем, добио само једну кутију за ципеле у којој су биле радне књижице запослених. И ништа друго. Бекство у неки градић централне Србије није била опција. Тврдоглава упорност да остану на Косову, обезбедила им је авантуру и драму, достојну четворочинке. Упркос дисторзији политичко – безбедносног момента у коме се одлучују да оживе сцену, упркос томе што ниједан историјски тренутак није био повољан за ово позориште, упркос томе што дуго нико није показивао добру намеру да им помогне, ова културна институција постоји већ седам деценија. Упркос свему.
Сав тај пркос, сва седамдесетогодишња дрчност и лудачки ентузијазам са којом је позориште преживело, тема су документарног филма Горана Аврамовића „Упркос свему“ који је у четвртак, 25. фебруара, приказан и пред митровачком публиком у ПКЦ „Акваријус“. Флм је уражен у продукцији РТВ Ким и Кликер.

• 

• 

Филм прича једну сложену и озбиљну причу о љубави.
„Филм говори о једном невероватном колективу који је успео да покаже да безусловна љубав према уметности не може да се уништи. То су они сведочили својим радом свих ових последњих 20 година који је прекидан, настављан…и показали да би свој посао једнако радили све и да су живели у Њујорку. Они су давали вазда најбоље од себе. Што се филма тиче, имао сам срећу да радим са људима од Призрена, малтене од Хоргоша до Драгаша, што би се рекло. Разни су људи учествовали у филму, неки су и са оне стране Дрине, што ми је необично драго, јер се показало да тај неки културни код заправо делимо сви ми. Надам се да смо ми то успели у смислу да публици с једне стране приближимо Народно позориште у Приштини, а опет да Народном позоришту у Приштини оставимо један документ, којим ће се легитимисати бар у овом времену и у неких наредних не знам колико година, док не дођу неки млађи, паметнији, способнији од мене па направе неки нови филм о рецимо 100 година приштинског позоришта“, прича Аврамовић.

Филм је савршена симбиоза Аврамовићевог уметничког импулса, потпуно стављеног у службу историографског момента и његове новинарске потребе да проблеме и невоље позоришта али и српског народа о којима извештава, са подручја дневних актуелности, уздигне у сферу вечног памћења. Јер је то позориште само још једна нешто многобројнија породица, која је 99. протерана са Косова. Директор Народног позоришта Предраг Радоњић у тој двострукости приче, види њен највећи значај.
„Због тога мислим да превазилази категорију једног наменског филма који говори о животу једне институције и чини ми се да на један симболички, амблематичан начин говори о уопште српском народу, култури, идентитету на КиМ и заправо све то што сам ја рекао стоји иза ове приче која на најдиректнији начин говори о Народном позоришту у Приштини“.
Пракса је да након премијерног извођења у матичном месту Грачаници, НП већ следеће вечери, представу одигра пред публиком у неком другом месту на Косову и Метохији и тако путујући и вукући ту масивну сцену од места до места, на мишиће укапираше да они суштински нису Народно позориште у Приштини.

„У том контексту, ја бих ово позориште превасходно волео да назовем Народно позориште Косова и Метохије, јер заправо то је суштина која би одређивала на неки начин тај неки смисао, значај, тематику којом се ми бавимо и верујем да успевамо у мери у којој имамо на располагању могућности, да то и остваримо“, каже Радоњић.
Након пројекције, публика коју су чинили махом студент Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, имала је прилику да поразговара са аутором филма и директором Народног позоришта.
Тај разговор је био тежак, ретко искрен, питања горка, одговори обећавајући.
Студенти глуме Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици не знају ништа о Народном позоришту у Приштини са седиштем у Грачаници.

• 

• 

• 

• 

Како је то могуће? Ко ту коме не прича о седам деценија српског театра, ко не може да прогута таштину, због чије свађе од бирвакта ове две институције не сарађују и да ли ће меморандум о сарадњи који се најављује, нешто променити? Где живе глумци Народног позоришта у Приштини и зашто тај град није на Косову и Метохији? Зашто нико није боље притиснуо Трепчу да безусловно уступи позоришту сцену звечанског Дома културе у оно време када је позориште било смештено у Микронасељу? Зашто Митровчани и Звечанци само кукумавче како немају културни живот, а када позориште дође да игра, та иста сала Дома културе је празна?
Позориште је опстало, упркос свему. Поставља се питање, можемо ли да докажемо да је имало за кога?
Студенти питали, Радоњић одговарао…
Тодоровић је у једном тренутку позоришне историје добио кутију за ципеле пуну радних књижица и није му било лако. Радоњић је те вечери добио вагон тешких питања од оних чије би радне књижице једног дана требало да се нађу у оној кутији. Аврамовић је својим филмом испроводаџисао, упознао студенте са позориштем… Наставиће се… после меморандума.

Извор: Радио Косовска Митровица >>