Aleksandra Jovičić: „Naše male smrti“

Гост митровачког Приватног културног центра „Акваријус“ у среду 26. маја 2021. године у 19:00 биће књижевница из Лешка Александра Јовичић, добитница овогодишње награде „Милутин Бојић“ за младе песнике. Повод за разговор са песникињом, рођеном у Ораховцу 1986. године, јесте и њена нова књига „Наше мале смрти“ која је објављена у издању београдске Књижевне радионице Рашић 2020. године. У програму, поред ауторке, учествују и њене колеге Жарко Миленковић и Александар Дунђерин. Стихове ће казивати Лидија Николић.
Улаз је слободан.

Александра Јовичић рођена је 1986. године у Приштини, а одрасла је у Ораховцу. Дипломирала је на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Универзитета у Београду, а мастерирала на Департману за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару.
Објављивала приче, песме и есеје у регионалним и иностраним зборницима и књижевним часописима. Поезија јој је превођена на енглески и арапски језик. Добитница награде Мак Диздар младом пјеснику за најбољу необјављену збирку песама (Столац 2017). На Литерарном конкурсу у част Рада Драинца 2018. године добила је прву награду за есеј. Добитница је друге награде на конкурсу „Улазница 2020“. Збирка песама Лутања објављена је и промовисана у Стоцу 2018. године у оквиру фестивала Слово Горчина. Збирка песама Наше мале смрти објављена је у издању Књижевне радионице Рашић 2020. године.
Уредница електронског часописа Либартес.
Живи и ради у Лешку надомак Лепосавића.

Један женски песнички глас, изграђеног стилског рукописа, наметнуо се књижевној јавности у другој половини XXI века. У питању је песникиња млађе генерације Александра Јовичић која је дебитовала збирком песама Лутања (2018) и одмах стекла симпатије и подршку дела српске критике. Лутања подсећају на старозаветна библијска лутања у пустињи које су предводили Мојсије и Арон. Симболика бројева (три, седам, девет, дванаест) који својим архетипским значењем призивају усмену традицију и бајку, као и тематско-мотивски и метрички склоп читаве збирке, упућују на намеру ауторке да успостави дијалог са огромном традицијом српског песништва, док иронија „у овој постапокалиптичној слици усамљеног субјеката који је осуђен на сећање“ показује да је трагање Александре Јовичић „за смислом и бесмислом властите егзистенције“, изразито индивидулано, „далеко од пуког преживљавања у уточишту колективног“. У том контексту је посебно значајан доживљај рата, који се, иако је лично проживљен и посматран изблиза, уклапа у свеопшту несрећу човечанства, уз идеју да је она непроменљива, увек иста.

Тај ужас истости још је експлицитније саопштен у другој песничкој књизи Александре Јовичић Наше мале смрти (2020). У меланхолично-носталгичним стиховима персона песника поистовећује се са избеглицом, односно „човеком без домовине“, али то само у површинском семантичком слоју упућује на косовско страдање и косовски усуд. Лирски субјекат је странац у егзистенцијалистичком смислу, њему непријатељ није само други човек, него целокупна природа, „себичне крошње“, „злураде травке“, „камење оковано презиром“. Отуда, осуду рата, и осуду прогона, и свеприсутног зла, надјачава лична драма лирског субјекта, уплив у ништавило у себи, у сопствени понор и мрак, из којег искачу авети. Наша мала смрт је, могло би се и тако рећи, наша друга, коначна, смрт (заборав), а то је, чини се, и основни мотив (управо је тако насловљена и кључна песма књиге) читаве збирке. Песмама, које делују као прозно казивање разломљено на стихове, прошарано успелим метафорама, и ретко виђеним песимизмом, Александра Јовичић је именовала савремено доба као бескрај беспућа и безнађа, придодајући косовско-метохијској поезији битну нијансу новог значења и квалитета
Из рецензије Александра Дунђерина