Анонимни чувар културне баштине

Текст: Радио Контакт плус (Ана Марија Ивковић)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Никола Дражевић)

Српски и југословенски дипломата Драгољуб Најман је током своје вишедеценијске каријере при УНЕСКО-у, а нарочито од 2001. до 2007. године, самоницијативно и без икакве надокнаде радио на заштити српског црквеног културног наслеђа, првенствено на КиМ и, својим трудом, ауторитетом, познанствима, утицајем на мађународном дипломатском нивоу, издејствовао да најважнији бисери српске средњовековне културе буду уврштени на УНЕСКО-ву листу културног наслеђа света.
Иако има немерљиву важност по заштиту српске културне баштине, посебно оне на Косову и Метохији, Најман готово да је непознат и анониман у српској јавности.
Уочи 18. године од 17. Марта, у Приватном културном центру \”Акваријус\”, историчар Милош Дамјановић, говорио је о Најмановом лику и делу. Дамјановић је такође припремио изложбу фотографија из своје приватне колекције југословенске јудаике, које су оригиналне, а које прате читав приватни и професионални развој Драгољуба Најмана.

„Бојим се да српска јавност изузетно слабо зна о њему, да је анониман, маргинална појава на српском дипломатском пољу, не зато што је је безначајан као фигура, као дипломатски делатник, него зато што је он свој посао радио без медијске помпе, експонирања у јавности, као прави професионалац упорним трудом и радом. Професионално је обављао свој позив, није имао потребу да то рекламира и зато су иза њега управо овакви ретзултати који су значајни за читав наш народ и који су оставили дубок траг у нашој култури у нашем друштву“ – казао је Дамјановић.
За српску културну баштину на КиМ-у посебно су важне Најманове године рада током раних 2000-тих.
Од 2001. године бесплатно је вршио функцију представника Србије и Црне Горе при УНЕСКО-у и такође представника Србије и Црне Горе у Извршном савету УНЕСКО-а. Иницијално је захтевао стављање манастира Високи Дечани на листу светске културне баштине УНЕСКО-а.

„Међутим, како је српска сакрална културна баштина на КиМ-у, 17. марта 2004, дошла још под већу угроженост и опасност, он је своју првобитну идеју проширио на – Грачаницу, Богородицу Љевишку, Пећку патријаршију. Издејствовао је да сви ови споменици културе буду уврштени на светску листу културне баштине при УНЕСКО-у. То је радио без хонорара, без икакве надокнаде и најзаслужнији је био, не као иницијатор, већ и као реализатор те идеје“ – објаснио је Дамјановић.
Најман, међутим, није стао након овога.
Начинио је, додаје Дамјановић, многе друге кораке за промоцију српске културе на глобалном нивоу, али и уопште за већи степен очувања и заштите које ће српска културна блага уживати.
„Тако да је његовом заслугом Мирослављево јеванђеље уврштено у УНЕСЦО-ов регистар памћења света, а нешто касније и Архива Николе Тесле, опет његовом заслугом, уврштена у исти регистар памћења“ – казао је Дамјановић.
Иако је имао огромну улогу у важним одлукама по српску културну баштину али и друге активности УНЕСЦО-а, Најман је живео скромно, није се медијски експонирао, нити је тражио заслуге и признања за свој рад – објашњава Дамјановић:
„Био је тип личности оних дипломата који свој посао раде професионално, у сенци, без некакве помпе, гламура, хвалоспева и слично, али посвећено, трајно и успешно, остављајући резултате иза себе“.

Ко је био Драгољуб Најман?
Овај рођени Београђанин, потицао је из угледне београдске породице која је генерацијама живела у том граду. Отац му је био југословенски архитекта и универзитетски професор, добровољац у И светском рату. Његова мајка је такође потицала из угледне породице власника прве српске фабрике стакла у Параћину:
„То је свет просвећених људи, за оно време, високе културе и јаких манира. Тако да је и он одрастао у једном таквом окружењу, имао могућност да у најранијем добу буде окружен најпозитивнијим вредностима и најпозивнијим дешавањима који су му омогућиле да израсте у особу високих квалитета – и моралних и професионалних“.
Као јеврејска породица већ 1941. године суочени су са катастрофом ИИ светског рата. Ипак, имали су више среће у односу на јеврејску популацију у Југославији, али и Европи. Његовог оца заробили су Италијани, а његова мајка са децом успева да напусти Београд и преко Сплита оде у Милано, одатле у Лион, те Швајцарску.
По завршетку рата 1945. године, вратили су се у Београд и ту је започела Најманова нова фаза живота.
Веома рано је био у дипломатским круговима. У континуитету боравио је и радио при високим међународним организацијама и телима која су била значајна првенствено у сектору образовања, културе и науке:

„Најман је читав свој живот провео при УНЕСЦО-у и при УН-у, у различитим телима. Често је био на високим позицијама, тако да је већ у раној младости био шеф мисије у Конгу од 1961. до 1965. године, затим је био шеф одељења за Африку, потом саветник генералног директора УНЕСЦО-а од 1974. до 1986. године. Иако се потом пензионисао и имао статус пензионера УН-а, наставио је активно да ради, не само при УН-у, него и при различитим организацијама политичког и образовног типа“.
„Тако да је био и при организацији која је окупила бивше шефове државних влада на чијем је челу био некадашњи немачки канцелар Хелмут Шмит. Пред распад тадашње СФРЈ обављао је улогу консултанта у Интер-америчкој банци за развој, у УН-овом Програму за развој, и Европској економској заједници. Интересовао се за неразвијене земље Африке и Азије, где је оставио значајан траг у унапређењу образовања, тако да је он био на челу УНЕСЦО-а за образовање афричких лидера“ – објаснио је Дамјановић.
Током 90-тих година наставио је са обављањем различитих функција и свој приватни и радни век проводио је на релацији Београд-Париз и другим деловима света, зависно од ангажмана, али се ставио на располагању српској држави и током каснијих година.
„Драгољуб Најман је оставио значајан траг за ствари које су у интересу не само националног, него и универзалног карактера, универзалне људске вредности, као што су споменици културе, који је личном иницијативом, без икаквих надокнада посветио добар део свог живота и уопште ауторитета и утицаја који је имао међу оним факторима који су одлучивали да се такве идеје имплементирају“ – казао је Дамјановић.
Најман је преминуо 2007. године после дуге и тешке болести. По својој жељи је кремиран и урна са његовим пепелом пренета је у Београд и положена на гробљу у Новом Београду. Најманова супруга Љубица преминула је 4. марта ове године.
Поводом сећања на мартовски погром, Црквена општина косовскомитровичка поделила је издања „Распето Косово“, које заинтересовани бесплатно могу узети у ПКЦ „Акваријус“.

Извор: Радио Контак плус >>