Art bioskop: „Big bend“

У оквиру фестивала женског стваралаштва Време за импулс жене у галерији „Акваријус“ ће у петак 2. марта 2018. године од 20:00 бити приказан документарни филм „Биг бенд“ (2017) ауторке Сање Соврлић. Филм говори о митровачком оркестру који је, као музички феномен, обележио осамдесете године прошлог века на Косову и Метохији.
После пројекције филма планиран је разговор са ауторком и учесницима на филму.

О ФИЛМУ

У филму је представљено друго лице Косовске Митровице, места на Косову које је након рата 1999. године познато као подељени град и главно место сукоба између Срба и Албанаца. Последњих 18 година вести о овом граду су бивале и светски познате и није било могуће видети другу страну медаље. А та друга страна јесте да нису само лоше вести ишле у свет већ је тај исти свет долазио и данас долази у овај град – да слуша џез и блуз. Музика је била али и остала универзални језик музичарима, љубитељима џеза, блуза, рокенрола и уметности уопште.

Главни „кривац“ за разнолик музички садржај у Митровици је била Трепча која је у прошлом веку привлачила стране експерте да у њој раде а самим тим и утичу на креирање начина живота у овом граду.

Захваљујући Трепчи, деценијској традицији и екипи ентузијаста, у Митровици осамдесетих година настаје Биг бенд, музички састав какав немају Скопље и Подгорица. Бенд који је био атракција у целој тадашњој држави – Југославији.
Шта је спојило председника комитета, студенте, професоре, Србе, Албанце, Турке, Бошњаке? Како су професионалне и националне разлике остале у сенци њихових музичких инструмената и диригентске палице првог међу једнакима – Пере Ракића? Да ли су митровачки музичари били главне фаце у граду а и шире? На који начин се политика, којом се нису бавили, умешала у њихов живот, растурила Биг бенд и Југославију? Ово су нека од питања на која аутор филма покушава да да одговор кроз нарацију, занимљиве анегдоте главних актера и коришћење архивских снимака.

Последњи наступ бенда је био на међународном џез фестивалу у Митровици 1989. године. Стигле су и деведесете године а са њима су пробе музичара постајале ређе, све док нису утихнули тромбони, саксофони, гитаре и почеле да одјекују експлозије. Мали рударски град, уместо поноса, постаје симбол поделе на север и југ, на Србе и Албанце, на добре и лоше момке. Како су се Гази, Пера, Иско, Ергин, Нешко снашли у том колективном лудилу, наставили да комуницирају нотама које су им универзални језик и изнад свега – остали људи?