Betoven i Besmrtna ljubav

Први пут у башти кафе-клуба галерије „Акваријус“, биће, на великом платну, емитован филм.

У оквиру програма „Филмско ћоше“, у четвртак 7. априла 2016. године од 21 сат приказаћемо биографски филм о Лудвигу ван Бетовену „Моја бесмртна љубав“ (Immortal Beloved). Ово америчко-британско остварење, које потписује сценариста и редитељ Бернард Росе, снимљенo је 1994. године. Филм се бави мистеријом писма насловљеног „бесмртној љубави“ које се појавило после смрти славног композитора. „Моја бесмртна љубав“ прати Бетовенов буран живот, али и потрагу његовог секретара и првог биографа Антона Шиндлера, који, путујући широм Аустрије, покушава да утврди која се жена крије иза загонетке „бесмртна љубав“.

Акценат у филму стављен је на емотивну страну комплексне личности Лудвига ван Бетовена. Посебно је наглашен Бетовенов однос према женама (пре свега према две врло различите грофице), а велика пажња посвећена је и његовој опсесији младом рођакињом, као и губљењу слуха, те психичким проблемима. У „Мојој бесмртној љубави“ коришћена је музика коју је компоновао Бетовен.

У филму глуме Гари Олдман (Gary Oldman), Изабела Роселини (Isabella Rossellini), Jeroen Krabbe…

Време трајања филма: 121 минут.

Лудвиг ван Бетовен (1770-1827) је био немачки композитор, највећи музички уметник у периоду између класицизма и романтизма. Сматра се једним од највећих стваралаца свих времена. Међу његовим најпознатијим делима су Пета симфонија, Шеста симфонија, Девета симфонија, Свечана миса, и бројна клавирска дела.

Оглувео, усамљен, без новчаних средстава, Бетовен се одао алкохолизму и умро у великим мукама.

Његова чувена „Ода радости“ поникла је из велике љубави према жени чије је имедуго времена било под велом тајне. Осећања за дотичну даму, тада већ познати композитор, овековечио је у дирљивом писму, у коме нису назначени ни година ни место писања нити име примаоца – особе коју ословљава са „Бесмртна љубав“, односно „Бесмртна драга“. Према открићу чешког музичког историчара Јарослава Челаде, објављеном у његовој постхумно штампаној књизи 2008. године, „Бесмртна љубав“ је заправо Алмерија Естерхази, ћерка генерала Валентина Естерхазија. Госпођица Естерхази је, по овој теорији, упркос Бетовеновој нади у позитиван исход њихове везе, а услед непремостивих разлика у друштвеном статусу, прихватила брачну понуду извесног грофа и прекинула све контакте са тридесетшестогодишњим композитором. Нежна љубав темпераментног виртуоза је, тако, остала усамљена и запечаћена у његовом срцу, а са њом и „мистериозно“ писмо којим Лудвиг ван Бетовен (от)поздравља своју Драгу.

ПИСМО БЕСМРТНОЈ ЉУБАВИ

6-ог јула, ујутро

Мој анђеле, моје све, моје Ја – само неколико речи данас, и то оловком (твојом) – тек сутра ће се знати мој стан; који недостојан губитак времена у сличним стварима! – зашто овај дубоки јад, кад говори потреба – Може ли наша љубав постојати другачије него захваљујући жртвовању, захваљујући томе што не захтева све, можеш ли ти променити то што ниси у потпуности моја, и што ја нисам сасвим твој – Ах Боже погледај дивну природу и умири своју душу због онога што се мора – љубав тражи све и то с пуним правом, тако је мени с тобом, теби са мном – само тако лако заборављаш, да ја морам живети за себе и за тебе, кад бисмо били сједињени у потпуности, онда би ти овај бол осећала једнако мало као и ја – моје путовање је било језиво, стигао сам овде тек јуче ујутро у 4 сата, будући да није било довољно коња, изабрала је пошта једну другу руту путовања, али који ужасан пут, на претпоследњој станици су ме одвраћали од путовања ноћу, заплашивали ме неком шумом, али је то мене само изазивало – нисам био у праву, кола су се морала сломити на том страшном путу, без подлоге, чисти сеоски пут, без такве посаде кола, какву сам ја имао, остао бих да лежим успут – Естерхази је на другом уобичајеном путу довде имао исту судбину са осам коња, као ја са четири. – Ипак сам делом осећао задовољство, као и увек, кад нешто срећно пребродим. – сад брзо са ових спољашњих ствари на оне унутрашње, ми ћемо се сигурно ускоро видети, ни данас ти не могу изнети своје мисли о животу које су ме пратиле ових неколико дана – кад би наша срца увек била тик једно уз друго, засигурно не бих имао мисли сличне овима, груди су ми пуне оног што ти желим рећи – Ах, има тренутака, кад мислим да језик не значи баш ништа – разведри се – остани моја једина верна драга, моје све, као ја теби оно остало ти морају постати богови, оно што за нас мора и треба да буде.

твој одани Лудвиг.

Увече, понедељак, 6-ог јула

Ти патиш моја мила душо, управо сам сазнао да се писма морају предати врло рано ујутру. Понедељак и четвртак су једини дани кад пошта иде одавде у К. Ти патиш. Ах, тамо где сам ја, ти си са мном и теби говорим, учини да могу живети с тобом, какав живот, тако, без тебе. Праћен ту и тамо добротом људи, коју мислим исто тако мало хоћу да заслужим, као што је и заслужујем. Понизност човека према човеку ме боли и кад посматрам себе у склопу универзума, шта сам ја а шта је тај којег називамо највећим, а ипак, опет је у томе оно божанско у човеку, плачем кад помислим да ћеш прву вест од мене добити тек у суботу, ма колико да ме волиш, ја те ипак волим јаче, али не скривај ништа преда мном. Лаку ноћ, морам ићи на спавање, јер сам у бањи. Ах, бозе, тако близу, тако далеко, није ли наша љубав права небеска грађевина, а и тако постојана као небеска тврђава.

Добро јутро 7.-ог јула

Већ у кревету роје се мисли о теби моја Бесмртна Драга, ту и тамо веселе, онда опет тужне, ишчекујући, од судбине, да ли ће нас услишит зивети могу или само потпуно с тобом или уопште не живети; решио сам да лутам далеким пространством све дотле, док ти не будем могао полетети у наручје, и док не будем могао рећи да сам крај тебе нашао дом, док не будем могао послати своју душу окружену тобом у царство духова – а то на жалост мора бити – ти ћеш се сабрати утолико више, јер познајеш моју оданост према себи; никада ниједна друга не може имати моје срце, никада, никада… О, Боже зашто се морамо одвојити од онога што толико волимо а ипак је мој живот у В. такав какав је сад кукаван живот. Твоја љубав ме чини најсрећнијим и истовремено најнесрећнијим човеком, у годинама у којима се сада налазим потребна ми је извесна уједначеност живота, да ли ово може да постоји код нашег односа? Анђеле, управо сазнајем да пошта иде сваки дан и зато морам завршити да би одмах добила писмо, умири се, само мирним промишљањем о нашем животу можемо постићи свој циљ да живимо заједно, умири се, воли ме данас, јуце… Која чежња са сузама за тобом, тобом, тобом, мој животе, моје све, збогом остај – о воли ме и даље – немој никад погрешно схватити најверније срце свог драгог Л.

вечно твој

вечно свој

вечно наш