Да ли је душа национална?

Текст: Радио Контакт плус (Сања Микетић Суботић)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)

У Приватном културном центру „Акваријус“ одржан је литерарни догађај „Књижевни портрет Лидије Димковске“, у оквиру другог по реду књижевног фестивала ЗаНа.
Лидија Димковска је песникиња, прозаиста, есејиста, теоретичар књижевности и преводилац из Северне Македоније. Рођена је 1971. године у Скопљу где је дипломирала на одсеку за општу и компаративну књижевност бурних деведесетих, када игром случаја одлази у Румунију на интензивни курс језика, да би касније и докторирала на одсеку за румунску књижевност у Букурешту и основала лекторат македонског језика. Објавила је седам збирки песама, три романа, дневник и збирку кратких прича. На српском су објављени романи Скривена камера и Резервни живот и песнички избор Најближе најдаљем. Добитница је многих књижевних награда, укључујући и престижну Награду за књижевност Европске уније 2013. године. Њене књиге су преведене на више од 15 језика. Често борави у разним уметничким резиденцијама широм света, од Чотрановаца у Србији, до Окинаве у Јапану, где пише дружећи се са ауторима различитих нација, религија и поетика. Тренутно живи у Љубљани.

Дан пре овог књижевног догађаја је у музеју у јужном делу Митровице такође било приређено књижевно вече посвећено њеном раду, што она види као специфичност Митровице и сматра да ће успех бити када се у једном граду буде правило једно, а не две књижевне вечери истог писца, у зависности од публике.
Док живимо на једном месту, не размишљамо о идентитету, нарочито у стабилним системима, али при пресељењу из Македоније, концепт идентитета је постао битно место у њеном животу и делима, па у својим романима говори о толеранцији и трагању за идентитетом који види као променљиву, а не константу – можете га изгубити, добити нови, променити га уколико то желите, а на Балкану и уколико то не желите. Управо зато она понекад има један дом, некад више домова, а некад ниједан, па себе види као космополиту, либералну, чини се и анационалну, а свој идентитет доживљава као паневропски, мада је страни књижевни критичари често називају источноевропском ауторком. Тешко јој је да се идентификује са само једном државом или народом, па проблематизује и само питање идентитета у 21. веку, нарочито националног идентитета. Ипак, ствара искључиво на македонском језику, а уз помоћ преводилаца са којима сарађује, ако познаје језик на који њено дело преводе, активно учествује у превођењу својих дела.

Иако не сматра да постоје мали и велики језици, упркос малом броју говорника македонског језика, определила се да пише само на македонском, не само зато што је то њен матерњи језик, језик њених успомена и њеног детињства, већ и зато што сматра да као писац на тај начин може да допринесе свом језику. Мада више од двадесет година није ништа писала на тлу Македоније, где се радије дружи са пријатељима и рођацима, па не стиже да пише, сматрају је националним северномакедонским аутором, иако живи и пише у Љубљани двадесетак година, а докторску дисертацију је написала на румунском језику.
Великим проблемом сматра затвореност националних књижевности и њихов искључиви канон, јер у 21. веку не можемо говорити о „чистим“ националним књижевностима, које обухватају искључиво дела написана на званичном језику. Такав концепт ауторе који пишу на језику мањина у својој (новој) домовини умногоме маргинализује, па сматра да се треба борити за наднационалну књижевност и културу.

Ауторка је наводила и примере добре праксе из различитих земаља региона у прошлости и данас, спомињући пример из бивше Југославије где су се као обавезна лектира читали и преводи југословенских аутора који су писали на језицима мањина, затим читалачке значке за децу чиме се поспешује култура читања од малих ногу у Словенији, моћног женског писма у Румунији, до песничких вечери Песникиња о песникињама у Словенији. Сматра да бити ауторка на Балкану, па и ван њега, није лако с обзиром на патријархални контекст, али са новим таласом модерних песникиња и списатељица, постаје лакше, па можемо да говоримо о равноправности међу песницима и песникињама данас, некад вештачки створеној захваљујући политичкој коректности.
Занимају је приче малих људи и сматра да је сваки човек једна прича, а у прози су често главне јунакиње жене на Балкану. Не пише тенденциозно феминистичку или друштвено ангажовану поезију и прозу, јер верује да такву намерно идеолошки потковану литературу публика зна да препозна, али се управо таква нит спонтано провлачи кроз њене радове. Понекад пише о маргинализованим групама које нису често присутне у поезији и јавном животу и представљају неки вид табу-тема – о умирању, затвореницима, самоубицама, азилантима, о људима који имају дом, али немају домовину, и о онима који имају домовину, али немају дом.

Као савет ауторима, Лидија Димовска наводи да је самоћа важна за писца, али и разумевање околине, да треба читати искључиво квалитетно штиво, а не било шта, да уметник мора стално превазилазити себе да се не би понављао, као и да изласком из „стакленог звона“ сопствене нације и из зоне комфора можемо много тога постићи.
Највише верује у радикалну уметност, па при писању често иде преко сопствених граница, а књижевни узор јој је Марина Цветајева, од које је научила много о радикализацији уметности и о искрености и истрајавању, иако им се поетике разликују.

Публика је поставила мноштво питања ауторки која је овенчана бројним књижевним наградама, јако интересантна и инспиративна саговорница, и једна од најистакнутијих македонских модерних песникиња, а ауторка је читала избор својих песама у оригиналу, након чега су прочитане и у одличном преводу на српски језик.

Извор: Радио Контакт плус >>