Данас је 8. март: Честитке су саркастичне, док има насиља – нема напретка

Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)

Прошли 8. март дочекали смо у пандемији. Овај 8. март 2022. године памтићемо по ратним сукобима у Источној Европи и поскупљењима. Кад год нам се учини да смо неку кризу савладали као човечанство, наступи нека нова, још дубља, још неизвеснија. Како се са свим изазовима данашњице носе жене, шта виде као главни проблем, како је пандемија променила њихове животе? О њиховим страховањима, мукама али и жељама, поводом Међународног дана жена, разговарали смо са једном политичарком, једном уметницом и једном новинарком. Професије су им различите, али спаја их то што све три живе у Косовској Митровици и наравно, све три су носиоци истоветног тешког женског наслеђа.
Главни проблеми – насиље, мало жена на „позицијама моћи“, унутрашњи конфликт домаћице и професионалке
Данијела Вујичић је по професији комуниколог и тренутно је у мандату народне посланице у Скупштини Србије, где је и члан Одбора за Косово и Метохију. На онлајн конкурсу НВО “Центра за мир и толеранцију”, 2020. године је проглашена за најуспешнију жену у јавном животу из српске заједнице на Косову. Седам година била је члан Координационог механизма за борбу против насиља у породици општине Северна Митровица. Она сматра да поред добро познатих општих места (која се тичу родно – заснованог насиља, мобинга итд.) постоје проблеми са којима се свака жена суочава на дневном нивоу, а који се тичу унутрашњих борби и конфликата које она има у покушају да се одржи и на платформи друштвено ангажованог професионалца, али и у својој традиционалној, породичној улози.

„Као жена која се 20 година бави политиком, и сама сам суочена са секстичким и мизогиним нападима, пре свега кроз злоупотребу слободе говора и изражавања на друштвеним мрежама, те у том смислу сматрам сарказмом честитке поводом празника жена, јер те жеље не доживљам у реалном друштву као искрен однос према женама током читаве године“, каже Вујичић, која је уједно једина политичарка из српске заједнице на КиМ која поседује лиценцу швајцрске Агенције за жене лидере.
Ипак, иако је делу друштва можда проблематично да прихвати улогу жене у јавном животу и њено постојање на друштвено одговорним позицијама, Вујичић истиче да је веома позитивно то што су закони који се усвајају у Скупштини у којој је посланица, добри.
„Годинама се залажем за бољи положај жена и истински сам борац за боља права и слободе. Трудила сам се да се њихов глас чује без задршке и одступања, али сам исто тако задовољна да живим у земљи једнаких права и слобода за све без обзира на верску и националну припадност” истакла је Вујичић и подсетила на сет закона усвојених у Скупштини Србије, а којим се како је навела “положај жена и мајки унапредјује у економском смислу, где су породиље добиле значајан подстицај за рађање као и подршку државе у куповини некретнина почев од 1. јанура 2022 године“.
Говорећи о потешкоћама са којима се данашња жена суочава на путу свог личног напретка, Вујичић најпре подсећа на корен проблема – неправду и третман подређеног који су за њу били предвиђени кроз готово све пређашње друштвене системе.
„Деценијама уназад, улога жене јесте била да буде домаћица и мајка. Ретко кад се удавала из љубави, склапала је брак јер су њени родитељи тако одлучили. Углавном, након удаје жена је живела са мужем и целом његовом породицом у истој кући. Рађала је децу, кувала, прала, чистила и све то без приговора. Жена која се одлучила за образовање и која се није удала до 25 године старости, сматрана је \’старом цуром\’, била је друштвени изгнаник“, подсећа Вујућић и истиче да су се прилике до данас значајно промениле.
„Времена су се драстично променила, с модернизацијом света модернизовала се и жена. На нашим телевизијама се више не приказују жене са кецељом око струка, свезаном косом и црвеним ружем како рибају под док им се мужеви одмарају. Данас се жене углавном удају за кога желе. Жене се налазе на разним функцијама, оне су политичари, новинари, доктори, професори. Оне и даље кувају, чисте и рађају децу, али по жељи. Међутим, истина је да су се и кућни послови некад обављали много другачије, те да су жене веш прале \’на руке\’, да су под гланцале на коленима. Истина је да данас постоје веш-машине, машине за прање суђа, разна средства за чишћење. Али, тешко је проценити да ли је савременој жени теже или лакше, јер са променом времена, промениле су се и околности“, каже наша саговорница.
Новинарка и уредница Контакт Плус радија из Косовске Митровице Даниела Томашевић је мишљења да упркос напретку, жени упорно измичу „позиције моћи“.

„Може се рећи да је последњих година положај жена у друштву побољшан. Међутим, жене и даље немају подједнака права у многим сегментима у односу на мушкарце. Једна од промена која је евидентна је та што је све више жена које се образују. Ипак, када су у питању позиције моћи, ту и даље преовладавају мушкарци, нарочито када је реч о одлучивању, али и финансијском аспекту. Један од кључних проблема је тај што се прибегава искључиво томе да се испуне квоте приликом запошљавања, а не да се женама омогући да саме одлучују и да се боре за оне интересне групе које представљају, већ се од њих очекује да делују у складу са интересима партијских вођа“, сматра Томашевић.
Академска сликарка и руководилац Приватног културног центра „Акваријус“ из Косовске Митровице Миљана Дунђерин каже да све док постоји насиље у породици које жене ћутке трпе, не можемо уопште говорити о било каквом напретку у друштву нити о било каквим мањим проблемима.
„Жао ми је што и данас познајем и срећем жене које трпе насиље у породици. Док се такве појаве не искорене, лицемерно је говорити о било каквом напретку када је реч о положају жене у друштву. Насиље је највећи проблем у свим сегментима друштва, па тако и када је у питању родна равноправност“, каже Дунђерин.

Пандемија – посебно тешка женама на неплаћеним пословима
На питање колико је за жену био изазован период пандемије, Вујичић истиче да је најтеже било управо женама које нису у радном односу, већ се баве такозваним неплаћеним пословима. Неке су константно у тој позицији, а неке су се силом прилика, услед општег гашења редовних друштвених активности, нашле у ситуацији да не буду плаћене током периода „затворености“.
„Ти послови се ретко званично признају као рад. Кључно је што је то одувек било недовољно цењено и увек се према томе опходило као према нечему око чега не морате да бринете зато што не тражи никакву накнаду. Пандемија је указала на чињеницу да је неплаћени рад био социјална сигурносна мрежа у читавом свету и омогућавао некима да изађу у свет, буду продуктивни и донесу кући приходе, истовремено осујећујући прилике за развој и запослење оних жена које су највише носиле терет одгоја деце“, истиче Вујичић.
Жене које обављају већину неплаћених послова, према њеном мишљењу, у сваком случају и у свакој ситуацији су у финансијској неизвесности.
„Криза изазвана КОВИДОМ 19 је многе жене вратила 50 година уназад, а са друге стране у доба напредних технологија , сталног јурења за материјалним и недостатком времена за породицу, изазавала је више насиља у породици него што га је било пре пандемије“, примећује наша саговорница.
Томашевић је сличног мишљења.
„За време пандемије жене су се суочиле са знатно већим теретом, као што је неплаћени кућни рад, већа брига о деци и њиховом школовању услед онлајн наставе, старијим укућанима… Противепидемијске мере, као што је тзв. лоцкдоwн, умногоме су утицале и на повећање случајева насиља у породици, где су већином жртве биле жене, што потврђује и статистика. Додатно бих издвојила и борбу жена на првим линијама фронта. Овим не желим да умањим подједнако залагање и мушкараца, али морамо имати у виду чињеницу да када је у питању здравство, потом пружање примарне неге болесницима, али и сектор трговине, већину радне снаге чине управо жене, те су у том смислу оне у овим областима биле изложеније директном ризику од заразе корона вирусом“, каже Томашевић.
Са треће стране, Миљана Дунђерин сматра да је и током пандемије, насиље било кључни проблем.
„Неки подаци говоре о томе да је насиље у породици било израженије. Нажалост. Период пандемије је за сваког био тежак период, независно од тога ког сте рода. У раздобљима пандемије јављају се искуства са којима се раније нисмо сретали, што доводи до стресног стања које повећава степен фрустрације, патологије, агресије…“ сматра Дунђерин.

Шта жене желе?
Питање је наизглед једноставно. Одговори наизглед још једноставнији…
„Жене желе да нема злостављања, да нема мобинга, да нема неравноправности, да нема ничега против чега би се бориле“, каже Вујичић.
На питање како да до жељеног циља стигну, каже да је у том смислу изванредно важна подршка коју ћемо једна другој дати.
„Да се подржавамо, без предрасуда и стереотипа, на сваком путу, а посебно на путу образовања, школовања и усавршавања сваке врсте.”
Томашевић је кратка и јасна:
„Жене желе равноправност у свим сферама друштвеног и политичког живота, а то се може постићи заједничким и континуираним напорима свих друштвених чинилаца.”
Дунђерин још краћа и још јаснија:
„Сто жена – триста ћуди! Мислим да жене постижу оно што желе када прате своју ћуд.”
Иако мало уморне од суочавања са кризама, са препрекама, са обавезама, можда мало растрзане између жене -ударника и нежног, суптилног бића, што свака суштински јесте, жене и овог 8. марта поручују да могу, да умеју, да хоће и да су љубав и сви њени деривати, главни покретачи њеног моћног сложеног механизма. А љубав не може да поскупи, без обзира на кризу у Источној Европи, која их такође брине из милион разлога…
Овај медијски садржај реализован је у сарадњи са Популационим фондом Уједињених нација (УНФПА).

Извор: Радио Митровица север >>