Дубоко небо дијака грешног

Тескт: Радио Контакт плус (проф. др Сања Микетић Суботић)
Фото: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)

„Време пролази, бол бива туп, а туга дубља и страшнија.“
Прошле недеље (8. јуна 2022) је у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици, одржано књижевно вече посвећено Весни Капор, овогодишњој добитници престижне, најдемократскије књижевне награде „Меша Селимовић“, где је многочлани жири за најбољу књигу 2021. године написану на српском језику прогласио њен роман „Небо, тако дубоко“. Са ауторком су разговарали књижевни критичари Александар Дунђерин и Жарко Миленковић.

Весна Капор рођена је у Невесињу. Филолошки факултет завршила је у Београду, где сада живи и ради као уредник књижевног програма у Студентском културном центру. Њена проза је превођена на више језика, а објављује књижевну критику и колумне у различитим часописима.
Поред наведеног романа написала је и роман „Три самоће или мјесто недовршених ствари“, кратку прозу „Као што и вама желим“, збирке прича „Венац за оца“ и „По сећању се хода као по месечини“.
Добила је и награде „Лаза Костић“, „Милош Црњански“, “Данко Поповић” и „Кондир косовке девојке“.

Хајдучке вере, скромна, прожета хришћанством, овај живот види само као пролазак, и разуме да смо сви, како песник каже, нити између оних што су били и оних што ће тек бити.
Сама ауторка наводи да је, захваљујући динарској епској средини у којој је порасла, као и сопственој тешкој болести у детињству, када је и живела у близини гробља, одувек била опседнута смрћу.
У роману „Небо, тако дубоко“, чија је окосница смрт деветнаестогодишње Таре Сенице, приказана из перспективе записа њене мајке, оца, дечка и нараторке, приповеда о губитку подижући лично и појединачно на виши, универзални ниво.
Ауторка каже да је одговорност пред светошћу теме била велика, и да је њен призив био да ниједном речју не уцвели некога од актера приче. Дело има призвук тужбалице, „између нарицања и финог ткања“ („туго моја, радости моја“).

Књига је објављена у СКЗ-у, у Плавом колу, најстаријој и престижној српској едицији. Радни назив књиге био је „Шта смо радили тада“ и то је средишњи део романа, али, како ауторка каже, накнадно се наслов „Небо, тако дубоко“ развио из саме суштине приповедања, јер свако од нас носи дубоко у себи небо, и стреми небеским висинама и познању.
Свако ко је прошао кроз губитак блиске особе разумеће ову књигу, али се можда неће усудити да је прочита док не очврсне довољно, иако читање овог романа може бити и катарзично искуство, јер је књига, према речима Александра Дунђерина, огољена есенција бола и патње.

Ауторка се опире праћењу трендова у књижевности и има жељу да исприча страдалничке приче, а у књижевност је ушла у зрелијим годинама, када је прихватила свој таленат, и разумела да приче сазреле у њој, траже да се испишу. Како сама каже, тако је прескочила периоде љубавног заноса у својим делима, иако су све њене књиге, суштински, ослоњене на људску потребу да се разуме, осети и воли други.
Губитак детета највећа је трагедија која човеку може да се догоди, а преточити свеж догађај у књижевност велико је искушење, каже ауторка.
Много је слојева у овом роману, а начин на који је исприповедан отвара много тема и перспектива тумачења.
Занимљиво је, рецимо, и то, да се у овом роману само на једном месту спомиње реч смрт, јер суштински – смрт не постоји.
Тара Сеница не симболизује смрт. Она је живот, река која тече према свом ушћу, планина, птица, радост, успомена и љубав. И вечност.

Извор: Радио Контакт плус >>