Текст и видео: Сања Соврлић (ТВ Н1 Београд)
Херман Хесе, Махтма Ганди, краљ Петар, Ал Капоне, Душко Дугоушко – сви на једном месту, у једном граду – Косовској Митровици. Реч је о муралима осликаним у последњих десетак година.
По уласку у северну Косовску Митровицу, поред овог написа (Ја волим Косовску Митровицу) дочекаће вас и Махтма Ганди, затим краљ Петар, по којем главна улица носи име. Ту су и мурали патријарха Павла, Новака Ђоковића, порука „нема предаје“, одмах поред ње мурал који позива да свратите у угоститељски објекат, а ту је и препознатљива порука „Јер одавде нема назад“.
Већину мурала и графита осликало је неколико младића: Ендо, Слеш, Боки су њихова „уметничка имена“.
„Група људи, уметника, која је студирала овде, која је живела овде је желела да промени улице овог града и то су радили искључиво из љубави. Они су се буквално на улици сналазили за неки новац међусобно, покупе нађу нешто мало материјала и раде, то је стварно био чист начин живота сви они имају једну исту поруку Митровица је начин живота, а не само графити. Они су увек негде спој између уметности, активизма, побуне, критике и то је јако битно за једно друштвено окружење, нарочито за град као што је Митровица“, рекла је Миљана Дунђерин из Приватног културног центра Акваријус.
У овом граду већина њих сада не живи. Ендо – односно Вук Ђурић, пореклом је из Метохије, али је после рата отишао у Чачак, да би се на Косово вратио због студија, током којих је оставио сликовит траг на северну Митровицу.
„Имали смо тематски та два мурала џунгле и сахаре као један преко пута другог. То је у време студирања баш било интересантно, зато што смо дали наша виђења Косовске Митровице, пошто је током лета пусто, као пустиња, нема живе душе, а зими је то џунгла када се скупе студенти и када крене хаос“, прича Ђурић.
Улична уметност га сада води на различите крајеве света. Сликао је зидове у Вијетнаму, Чилеу, Перуу, Јапану.
„Крдо прати један глас“, по песми једне чачанске групе, Вуков је графит од пре око седам-осам година. Од њега је остала само фотографија, јер је исте вечери уништен. И баш зато је Миљани Дунђерин, у чијем простору је Вук тада имао прву самосталну изложбу, омиљени.
„То нам показује моћ графита, како један графит који носи назив крдо прати један глас људи могу да читају на различите начине. Прочитали су га тада, у том тренутку је владала велика политичка тензија, схватили су да је то нешто против тренутне владајуће странке и исте вечери су га уништили, премазали и онда имамо смао фотографију као доказ“, прича Дунђерин.
„Очигледно да је прозивка на наше стање у држави што је и даље, и дан данас је тако, колико је прошло – 10 година. Прво је политичка прозивка, а онда касније и штала. Зато што сам ја публику која је долазила на изложбу усмеравао тако што сам осликао сваки могући зид на тој згради све до галерије и онда је на првом зиду било “крдо пратио глас“ и онда као, крдо иде, мој глас и онда сви људи су крдо који су дошли да слушају мој глас“, наводи Ђурић.
Ових дана је, у периоду етничких тензија, уништен мурал посвећен војницима који су били на караули Кошаре, а који је осликан пре пар година.
Дунђерин сматра да, упркос што су на њему униформисана лица, није било никаквог позива на насиље, наспрам бројних других графита који имају поруке мржње и у северној и у јужној Митровици.
Истиче да неке написе који се на улицама могу видети треба одвојити од оних који су улична уметност и активизам.
„Ту мора да се направи разлика између стендстила који служи као политичка пропаганда и која се реплицира на сваких 200 метара свуда и уметничких графита који носе неку одређену поруку која је један друштвени активизам. Тако да је то велика разлика, не може то да се сведе на исто посматрање“, објашњава Дунђерин.
У једном од малобројних дечјих игралишта деца могу посматрати и омиљене ликове из цртаћа који су осликани на зидовима поред.
Извор: ТВ Н1 >>
