Текст: Радио Митровица север (Ивана Вановац). Фотографије и видео: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)
Поводом 25. новембра, Међународног дана борбе против насиља над женама, у митровачком ПКЦ „Акваријус“ а уз подршку Популационог фонда Уједињених нација (УНПФА) одржана је Ноћ отвореног атељеа, поезије и музике.
Идеја о заједништву жена у борби против сваке врсте насиља и дискриминације, огледа се у заједничком учешћу уметница и посетитељки у настајању јединствене уметничке инсталације чија израда ће трајати до 10. децембра, Међународног дана људских права. Све до тада, жене које посете „Акваријус“ моћи ће у складу са својим мишљењима и искуствима, да инсталацију „дораде“.
Стручни консултант на реализацији ове идеје, уметница Анђела Ранковић каже да уметност јесте поље са кога жена може да се обрати свету, користећи се безбројним уметничким алатима. Те вечери, одабрале су архаични инструмент – једноставну реч.
„Уметност игра јако велику улогу вечерас, поготову уметност речи, нешто чиме се ја, последњих годину дана конкретно бавим. Тиме смо некако хтели кроз уметност да ове теме приближимо не само уметницима већ и обичним људима, који и разумеју и не разумеју уметност, јер је некако уметност бајковита, и бар оваква уметност, текстуална, је најлакша за разумевање. Њу могу да разумеју сви од деце до најстаријих чланова друштва“, сматра Анђела.
Жена јако осећа страх, али се са њим носи изванредно. Ментално јака, она сабере све расположиве вештине да се заштити И избегне опасност. Анђела каже да је свака жена храбра када мора сама да се увече враћа кући. Тако је у Северној Митровици, тако је и у њеном родном Врању.
„Искрено, како када, али није сада да се не бојим када треба сама да се вратим кући, није да се не окрећем на сваки шум и да сваки пут не ходам убрзано и не улазим у такси за који видим да није позната нека фирма са којом се стално возим. Тако да не осећам се безбедно стопроцентно, ни овде али исто тако ни у свом родном граду. Апсолутно ми је исти ниво безбедности. Поготово мислим, свака жена је храбра кад мора да се врати сама кући увече“.
Говорећи о економској ситуираности жене као предуслову за њену одважност и отпор који ће пружити насилнику, у смислу одвајања од њега и започињања самосталног живота са или без деце, уметница каже да нажалост тај моменат није пресудан. На трпљење насиља се одлучују и интелектуалке и економси остварене жене.
„Нема везе са економским положајем, има везе са психичким стањем жене, али и са тим колику подршку има. Ако та жена има родитеље, пријатеље, било кога, неког пролазника на улици, коме може да каже шта јој се десило, и да тај човек буде спреман да оде са њом у полицију, она ће нормално да пријави то насиље. Тако да није до тога, него је до жена, које се боје да се врате, на пример, својој породици, зато што ће они ии друштво њих да осуде“, прича Анђела.
То је тако, сматра наша саговорница, јер још као друштво нисмо досегли распон мишљења довољан да кажемо – не, моја срећа није срамота, ма колика је њена цена.
„Сигурна сам, да у милион случајева, жене, које су, не знам, можда, директорке или министарке, нека од њих трпи насиље, иако има много новца, најбољи ауто на свету, мислим да и она трпи исто насиље, колико може да трпи једна студенткиња, која нема свој ауто, њу издржавају родитељи, живи од стипендије, али можда та стиденткиња може да се обрати својој породици. У томе је разлика, подршка и традиција свакако, срамота је да се жена разведе, срамота је да буде сама, срамота је ако мења момке, све је срамота, данас је све срамота“.
Анђела има 23 године и оптимистична је у погледу своје генерације.
„Али мислим да са мојом генерацијом то креће да се мења. Мислим да је то генерација која је спремна да каже: „Е па нећу!“. На пример, ако мене мој отац није малтретирао, нећеш ни ти. Ако су моји родитељи према мени нормални, онда ћеш и ти. Неко ко ме је подигао, ко има право да ме и казни и све, а неко са стране апсолутно нема то право. Тако да жене држите се и пријавите тог насилника, јер свакако сте јаче од њих, јер тај насилник је заправо много слабији психички од вас, јер да је јак никада вас не би ударио“, поручује уметница.
Шта кажу студенткиње уметности?
Студенткиње Александра Ничић и Анђела Мирковић сматрају да су безбедност, фемицид и стереотипи главне теме о којима би требало да се говори на овај, али и сваког другог дана.
„Драго ми је да постоји макар један дан у години да се прича о свему овоме, да се подигне свест, да се разговара о томе. Осећамо макар сада да се чује наш глас“, поручују наше младе саговорнице које долазе са централног Косова.
Александра каже да је више пута била сведок насиља над женама, у комшилуку и у малој средини из које долази. Али један случај издваја се као најтрагичнији.
„Десила се скоро код нас једна трагедија у којој је преминула жена због насиља у породици, где је њу муж претукао до смрти. Она је касније пребачена у болницу у Приштини, где је и преминула. То је скорија трагедија која нас је задесила доле код нас и то је нешто најупечатљивије што ме је највише погодило. Драго ми је да постоји овај дан због жена као што је она. Кад неко помене насиље над женама, мени она падне на памет јер је стварно трагична прича…“
Каже да се и о оваквим трагедијама у малим срединама прича по принципу „свако чудо за три дана“, али да ову као и остале жрртве треба помињати и присећати их се макар 25. новембра.
„Ова прича треба да да ветар у леђа да ослободи жене да изађу и кажу да имају неки проблем. Пуна подршка за такве жене од мене“.
На питање да ли и у којој мери економска ситуираност одређује да ли ће жена трпети насиље или ће из њега изаћи, Александра каже да тај финансијски моменат није нимало пресудан.
„Знам, што из свог окружења, што из прочитаних неких садржаја, да и жене које су економски стабилније од својих партнера су наклоњене томе да трпе ментално насиље због стереотипа да мушкарац мора да буде надмоћнији и јаћи, економски стабилнији тако да мислим да ту нема правила. Такав је неки менталитет да мора неко да се омаловажава по питању било чега и да једноставно, насиља ће увек бити ако једна особа има такав менталитет…Није тај економски фактор утицајан толико и постоје примери за обе ситуације“.
Њена колегиница Анђела каже да никада нема осећај апсолутне сигурности и да о свему овоме мора много чешће да се дискутује.
„Не осећам се претерано небезбедно али увек постоји нека параноја и неко знак питања када сам сама или у већински женском друштву. Али ето, због тога и постоји овај дан, дан подизања свести само што не би требало томе се посвећивати само данас већ сваки дан све активније и више“.
Каже да никада лично није присуствовала ситуацијама наисља у којима је могла да интервенише на било који начин, али посредно јесте чула.
Обе кажу да иако су млађе генерације савремене у смислу технолошких достигнућа, вредносни системи и судови су и даље прилично стреотипни.
„И сада има ту уверења да су жене мање способне на свим пољима, да су мање интелигентне, а када је реч о економској способности, често и када су економски способније од својих партнера, постоји неки страх из кога оне не одлазе иако то могу. Свуда има тога. Ретко ко има храброст и снаге да се одвоји од свега тога“, сматра Анђела.
На питање колико често њихови пријатељи и вршнаци дају стереотипне медиокритетске коментаре, њих две углас одговарају: „Свакодневно!“
Александра наводи пример примене „двоструких аршина“ у погледу интимног општења мушкарца и жене.
„Могла бих о томе да причам сваки дан по цео дан, колико примера има… Они су баје, а жене су нискоморалне и оне су те које су њима свашта допустиле, нису они криви зато што су оне хтеле нешто… И једни и други заправо желе исто, али су оне у тој жељи спуштене ниско, а они су јако уздигнути… Није ми јасно… Ако обоје желите исто, зашто је она нискоморална, а ти си уздигнут?”
„Чак и када је једнострано.. Често није да жене нешто желе са мушкарсцима, него се овде љубазност схвата као одобрење… Увреда за увредом“, додаје Анђела.
Не виде решење за тај проблем, јер, како кажу, сад има свега и едукација и интернет је доступан и свеприсутан, примера о којима се отворено прича има на све стране и опет ништа – конзервативност се толико укоренила да је готово немогуће ослободити је се.
Упрос томе, борба не стаје, па су тако и оне, ово вече искористиле да пошаљу своју поруку свету.
Док су жене радиле на уметничкој инсталацији, уживале су у музичком програм за који је била задужена још једна дивна дама, Илда Крама.
Овај садржај, Радио Митровица север реализује у сарадни са Популационим фондом Уједињених нација (УНФПА).
Извор: Радио Митровица север >>
