GRAFEST 2021. Rezime Ivane Vanovac

Текст: Ивана Вановац (Радио Косовска Митровица)

Јубиларни десети Графест одржан је од 29. новембра до 1. децембра.
Након одгледана три актуелна, репрезентативна филма светске документаристике, а потом и 25 садржаја у такмичарском делу програма, после сати проведених са редитељем и продуцентом Борисом Митићем, његовим колегом Милошем Ивановићем (ове године члановима жирија) и са људима из Белдокс фестивала, сазнали смо нешто, што би требало да се запамти.
Понајпре, схватили смо да аутори са Косова и Метохије и даље зазиру од класичног документарца. Зашто је то тако? Разлог је прилично једноставан. На Графесту се у улози такмичара углавном појављују новинари. Под притиском дневног извештавања, мноштва догађаја и пројектом предвиђених рокова (јер се гро медија на Косову и Метохији финансира пројектно) мало је простора за креативност и потпуно предавање осмишљавању и реализацији неког комплекснијег садржаја, што документарац свакако јесте. Имајући то у виду, поштујући тежину новинарског посла и мањак времена, правимо мали приручник који може помоћи неким будућим учесницима фестивала.

Шта смо научили од Митића и Ивановића, а веома је важно за учеснике будућих Графеста?

Документарни филм баш као и телевизијска форма, пружа информацију, али је не саопштава са новинарског деска. Та информација мора да буде стилизована, да се креће у суптилнијем дискурсу, што значи да је неопходно изаћи из крутости новинарског изражаја.
Дакле, новинар, ако жели да се опроба у документаристици, мора да изађе из устаљених, научених шаблона, али је изузетно пожељно да изађе и из кадра. Не мора, мада може, да своју креацију напусти и гласом. Информација коју жели да пошаље, прича коју жели да исприча, не мора да буде очигледна. Документарац је слојевит. Причаш на безброј начина и нивоа. Бојама. Сликама. Тишинама. Смелим одабиром звукова и опет тишина. Све што постоји, говори. Све што снимиш, мораш да знаш да укротиш идејом. Ти држиш бич. Не дај да теби саговорници диктирају темпо.
Не бој се симболике. То што се прича о слаткој брескви, не значи да у кадру не може да ти буде слонче, само ако ти знаш зашто. Али стварно мораш да знаш зашто. А целокупни контекст приче мора да буде такав да и ја који гледам, без проблема могу да укапирам шта радиш, какву игру играш. Мораш да ме држиш за руку чврсто и да ме водиш црвеном линијом своје идеје.
Не дајте да музика у филму надјача смисао. Не појачавајте музику у подлози. Не подвлачите цео филм музиком, нарочито не репетитивном. Ако је већ има, а не мора да је има уопште, њено присуство мора да ради за твоју идеју. Музика је моћна уметност. Самодовољна. Као таква, може да буде озбиљан реметилачки фактор визуелном. Значи, са њом опрезно, као са сољу.
Не постоји ништа о чему је немогуће направити документарни филм. Постоји ништа, о којем је Митић напавио филм. Зове се „IN PRAISE of NOTHING“.
Буџет је битан да бисте имали од чега да живите. Није потребан да бисте направили добар документарац. У документаристици веома лако може да се деси да редослед буде обрнут. Направите филм са минимумом буџета, а онда вам он тако сиромашан улагањима и контаминиран идејом, напуни буџет. Прилично просто. Документарац је краљевић маскиран у просјака. Даш му пола свог парчета хлеба, он ти узврати краљевском трпезом.
Како би се квалитет телевизијских форми побољшао, важно је да приче буду заокружене, комплетне. Да је новинарски посао у њима одрађен до краја. Да знате да препознате моменат у коме почињете да претерујете. Овде више, стварно значи мање. У жељи да причу учинимо занимљивијом, лако се може десити да је угушимо мноштвом информација, ликова и дужином трајања.
Склоните се из кадра. Нисте ту потребни, сем ако се ради о живом укључењу у програм или сте презентер Дневника. Или опет, ваше присуство има неки виши смисао.
Клоните се испраних тема и конвенционалног приступа истим. Тако је сигурније. Ако већ хоћете да се ухватите у коштац са њима, могуће је на занимљив начин обрадити чак и такве мотиве, али је неопходан другачији рез. Из другог угла.
Нека кадар буде промишљен. Осмишљен. Не насумичан. Не према сниматељевој вољи или безвољности. Све је битно. За данашње вести можда није, али за победу на фестивалу – јесте.
Боље не шаљи ништа, него нешто што ће искомпромитовати – не квалитет, већ у овом случају, максимални домет твог рада. Посебно ако знаш да можеш више, али само ниси имао времена.

Шта смо сазнали из ауторских радова учесника Графеста 2021?

„А замисли да су их само бацили са пута??? Да их нисмо нашли….. Овако бар знамо где су им гробови…“
Ову реченицу у репортажи Заборављени (ауторке Ане Марковић – трећепласиране на овогодишњем Графесту) изговара Зорица Петровић, мајка Марије и Николе, који су са 15, односно 17 година, са својом баком, погинули у Лужанима, код Подујева. Били су у аутобусу који је погодио НАТО пројектил, 1. маја 1999.године. Тада је погинуло 40. људи.
Сазнајемо да на спомен плочи, коју су код моста подигле косовске власти, стоји име тридесет једне албанске жртве. Све српске жртве означене су под 32… Баш тако. Број и три тачке. Табла је постављена недавно. Прошло је више од двадесет година. Српске жртве су редни број и три тачке. Цео Графест може да стане у тај један кадар. Сав чемер овога света у ту једну реченицу која је требало да звучи као утеха, охрабрење…“Ми бар знамо где су им гробови…“ Хорор. Кажу да им нико не долази ни чашу воде са њима да попије. И три тачке… Све ће то народ позлатити.
Даворова мајка је актер другопласираног остварења „Чекајући Давора“. Она је та због које Зорица Петровић изговара поменуту реченицу. Она не зна где је Давор, али зна где није већ дуже од две деценије. Давор није једна од тачака. Он је у оном језивом међупростору између њих. Овај ауторски рад Радмиле Тодић Вулићевић потврђује горе испредавану лекцију о буџету…. Један кадар, једно лице, један глас, један бол који те спирално увлачи у себе. Нема драме. Нема хистерије. Само чекање.
Првопласирани Растко Шејић доноси „На веслу причу – Поздрав песнику“. Да ли Шејићеви саговорници знају да веслају, то нико са сигурношћу не може да тврди, али знају да мисле и знају да причају косовску причу из једне дивне, вероватно и неочекиване перспективе, а која показује да на Косову и Метохији постоји покретачка, и те како жива интелектуална мисао. Шејић ју је концентровао. Шејић је поздравио песника и кроз тај поздрав, салутирао целом српском мислећем корпусу Косова и Метохије. Веома значајно у тренутку када је он скоро па невидљив остатку српске јавности.
Жири је посебно истакао важност тога што је Шејић вероватно једини аутор који је за потребе фестивала, промишљено и пажљиво један позамашни циклус емисија, свео на посебну, независну целину и тиме показао поштовање према Графесту. Салут Графесту.
У Грачаници нас је ове године дочекао први снег и десети Графест. Прво је важно за нашу личну историографију. Друго, за колективну. Лични доживљај, индивудуална туга, интима коју развијамо једни са другима, свако за себе према косовској митопоетици и косовској реланости, уз сво поштовање колективног општенародног контекста, јесте оно што нас чини живима. Пусти човека да прича. Научићеш свашта.
Салут десетом Графесту.

Извор: Радио Косовска Митровица >>