Текст: Даниела Томашевић. Фотографије: Милан Кабашић. Извор: Радио Контакт плус.
„Игре у песку“ није прича о деци, већ о одраслима…
Дуодрама „Игре у песку“, у којој улоге тумаче наша суграђанка Снежана Џоговић и њен колега Лука Потпарић, одиграна је у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици.
Постављена на последњем дечјем игралишту, „Игре у песку“ покреће питања о одрастању у доба дигитализације, али и подстиче на промишљање о суштинским проблемима и променама у нашем друштву.
Комад је рађен по истоименој драми пољског аутора Михала Валчака, а режију потписује Милан Церовић, чији циљ није само да забави публику, већ да је пробуди.
„Размишљао сам како да кроз овај текст кажем нешто што нам је хитно, важно. Београду фали мало песка, игралишта… Има паркова, али су празни, више га користе кучићи… У овом капитализму, који нас тера да имамо 24 часа посао, деца некако дођу као ‘сметња’ за проблеме око рачуна и осталих ствари, па су окренута самима себи, а само им је интернет доступан као једини начин њиховог образовања о самима себи и овом свету“, каже Церовић.
У „Играма у песку“, Церовић не критикује децу, већ одрасле. Наводи нас да преиспитамо своју перцепцију о деци и нашу улогу у њиховом свету, позивајући нас да колективно реагујемо како бисмо створили боље услове за одрастање младих.
„Чини нам се да видимо проблем, а некако не реагујемо на то. Колективно као друштво морамо да реагујемо. Инстутуције физички постоје, али не раде како треба. Ми као друштво смо дужни да младе усмеравамо ка вредностима. Овом представом врло бранимо младе људе зато што мислим да су они сјајни и да ће променити овај свет, само смо ми дужни да им дамо простор за игралиште, а не да га рушимо. Мислим да се ми плашимо да тој деци оставимо неки простор“, закључује Церовић.
Митровчанка, Снежана Џоговић, први пут је, након факултета, заиграла пред овдашњом публиком. За њу је процес рада на улози био истовремено и тежак и занимљив.
„Представа је од мене тражила нешто што никад нисам радила, а то је излажење из зоне комфора. На факултету смо се најмање играли те деце, а она су тежа за играње. То је нешто што из тебе извлачи разноразне ствари. У току овог процеса и ја сам вадила неке ствари из детињства. Чини ми се, никад лепши процес“, каже наша суграђанка.
Представа је претходно одиграна у Београду, а по први пут у Косовској Митровици.
„Свакако ми је било лакше да играм у Београду, зато што сам била опуштенија. Са људима у Митровици дишем сваки дан, разговарам, живим… Публика у Београду је више навикнута на позориште. Била је слободнија да реагује, да се смеје и да плаче, а људи су овде некако све држали у себи. Код нас се више ћути“, примећује Снежана.
Ипак, сматра да је овдашња публика размела шта су представом хтели да поруче.
„Јако сам задовољна што су учитали неке ствари, иако је одрастање у Митровици и Београду много другачије. Ово што смо одиграли више личи на одрастање у Београду. Чини ми се да овде деца ипак имају још мало простора да се играју, додуше, не у песку. Мислим да је публика схватила о чему се говори. Само бих им саветовала да буду отворени, да плачу, да се смеју и да све избацују напоље… јер то је једини пут ка ослобођењу“, поручује Снежана Џоговић.
У овој представи, публика и глумци су у непосредном контакту, а за Луку Потпарића је та интеракција и те како важна.
„Ја мислим да су те нове форме врло битне, јер публику извлачимо из зоне комфора и они хтели или не, увек морају да прате представу. То је колективни чин позоришта. Мислим да та форма доноси нови начин у игрању, немамо простора за грешке, све се види, а са друге стране, осећамо како публика дише са нама“, закључује Лука који се никада није играо у песку.
У „Акваријусу“ је представа одиграна у два наврата – 21. и 22. априла, а следеће извођење очекује их пред Лукином публиком – у Пожеги.
Извор: Радио Контакт плус >>
