Izložba „Presanci“: Ostavljanje traga u večnosti boli

Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Милан Кабашић)

• 

• 

Изложбом графика „Пресанци“ ствараоца Милана Симића, синоћ је у ПКЦ „Акваријус“ завршен трећи Еко Арт фест.
Рељефне графике утиснуте графичком пресом у папир, чине јединствени вечни хербаријум. Подсећају на ону занимљиву наставну активност из петог разреда за коју вам како видесмо синоћ, спарушени биљни лешеви нису неопходни.
Биљка не мари да ли ће је неко памтити. Нема претензије да се урезује у нечије сећање, у неку историју, у папир. Биљка нема појма којим је све именима зову. Она једноставно постоји у својој лепоти, свежем, реском мирису, својој лековитости или токсичности. Она зна да ће њена смрт свакако бити корисна.
Човек са друге стране, веома свесно има све те претензије. Жели да се уреже у нечију кожу. Да као ожиљак заувек остане видљив на меком срчаном ткиву другог човека. Да као у свежем бетону, остане његова стопа у памћењу друштва. Човек не жели да престане да постоји. Биљка се тиме не оптерећује.

• 

• 

Симићеве биљке су умрле одавно. Неке је пресовао још осамдесетих, па су стога старије од већине посетилаца изложбе. Да би рељефи биљних скелета постали видљиви, неопходно је папирне подлоге изложити правилно усмереним светлосним зрацима. Веома занимљиво.
Симић који је заправо пејзажни архитекта, из здавствених разлога није могао да присуствује изложби, али је ту била његова супруга Лена Јовановић, вајарка.

• 

• 

„Ова изложба заправо не претендује да буде „озбиљна“ уметност и да тако буде схваћена. Аутор просто ужива у ономе што ради и жели да понесе ту љубав према биљкама са собом и да је просто пренесе у те друге сфере у којима сад ствара“, каже Лена.
Техника којом се ове графике раде није претерано компликована и Милан и Лена је изводе у кућним условима. Разлог зашто је и даље нико не примењује је тај што никоме није пало на памет да то ради.
„Користи се графичка преса и биљке се просто утискују у папир који треба претходно обрадити. То су уствари ситни рељефи. Резултати су интересантни зато што су непоновљиви – иста врста биљака се може пресовати милион пута и сваки пут се добије нешто друго. То су монотипије и зато су интересантне“, прича Лена.
Не само да је сваки живи створ монотипан, већ и он као јединка има милион верзија себе. Све зависи у којој је пози кад га притиснеш. Ова прича о биљном свету је прича о човеку. И биљка и човек престану да постоје ако притисак постане прејак. Остављање трага је болна работа. Ако нећеш да нестанеш у трулежи, него да останеш у вечности, буди спреман на бол.

Изложба „Пресанци“ је досад излагана у галерији „Сингидунум“ у Београду. Митровачка изложба је друга по реду, а након нашег града, пресанце ће видети Јапан, а онда и Француска.
Милан и Лена сада заједно раде на овим малим ремек-делима. Они су стручњаци за „трајање“ у времену. Како да човек потраје у времену? Како се оставља добар траг?

• 

• 

„Како? Једним пристојним бивствовањем на овом свету. Више остављамо траг на другим људима него што то радимо физички или својим делима на пољу уметности. Много је важније какав је ко човек, него колико се његова уметност цени“, каже стручњак.
У смрти склоној једноличној пулсирајућој биоценози, буди монотип. Кад те притисну до неиздржа, када чујеш цепање срчаних шавова и шкрипање неурона, тада те утискују у вечност. Можда „Пресанци“ ипак јесу озбиљна уметност.

• 

• 

Извор: Радио Косовска Митровица >>