„Косовометохијски гласови“: страдање и васкрсење

Текст: Радио Контакт плус (Даниела Томашевић)
Фотографије: ПКЦ „Акваријус“ (Никола Дражевић)

Својеврсни зборник текстова „Косовометохијски гласови“ Оливере Радић, сведочанство је страдања Срба у Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, али и другим деловима КиМ. У књизи су се нашли и многи догађаји који говоре о проблемима гето средина, али и 56 интервјуа са људима различитих профила са простора КиМ, као и онима који су га обилазили.

Оливера Радић кроз „Косовометохијске гласове“ горко подсећа на то да је на КиМ било страдања, али истовремено шаље поруку да после страдања долази васкрсење.
Записи и приче о појединачним и масовним убиствима Срба, пре свега у ораховачком крају, али и шире у јужној Метохији, укључујући Средачку жупу, Призрен… чине први део „Косовометохијских гласова“.
„То су сведочења о уморствима, безнађу људском, о терорима над Србима, о нападима на колоне оних који беже ка слободи, о понижењима сваке врсте. То је сведочење о животу, о смртној опасности живота у гету. Када се сваку ноћ леже, а не зна се да ли ће се жив пробудити. То је сведочење о људима који су навикли на то и просто су спремни на смрт“, каже проф. др Митра Рељић, једна од рецензената ове књиге.
Реченицу „боље да ме убију у дворишту него у постељи“, тешко да може разумети неко ко није имао доживљај живота у гету и страха који се у њему јавља.
„А ми сви који смо то преживљавали, знамо шта то тачно значи. Чика Спасина реченица говори о размишљању о смрти и смрти. Дакле о избору између смрти и смрти, јер није свака смрт иста“, додаје професорка Рељић.

Други део Оливерине књиге укључује разговоре које је водила са људима различитих занимања и образовних профила – игумана великих манастира, потом писаца, међу којима и највиђенијег Петера Хандкеа, хуманиста као што је Арно Гујон, историчара као што је Милош Ковић, до многих музичара, писаца, сликара, спортиста итд.
„Оно што обједињује све те људе, јесте косовски завет и само вера и нада да га очувамо и наравно, састрадање најискреније са својом напаћеном браћом на КиМ“, наводи професорка Рељић.
Позивајући се на речи лингвисте и једног од најпознатијих српских слависта Предрага Пипера да сведочења могу бити поуздана и мање поуздана, те да није лако бити добар сведок, професорка Рељић указује на то да је Оливера Радић и те како поуздан и добар сведок, управо зато што дели страдалништво са онима о којима пише.
„Оливера је добар сведок зато што разуме душе оних о којима сведочи. Она зна, она живи њихов живот. Она дели са њима и говор локални и обичаје и зато јој верују и зато јој се поверавају.“
Књижевник и председник Удружења новинара Србије, Живојин Ракочевић, каже да Оливера Радић није само сведок. Она озбиљно уочава проблеме гето средина у 21. веку, што је, како каже, врло тешко објаснити нормалним срединама, нормалном животу.

„Како представити Ораховац и Велику Хочу у времену када ничег нема? Када у једном тренутку помислите да тамо живота нема? А онда се тај живот обликује око једне књиге \’Косовометохијски гласови\’. Пролазећи кроз ту књигу ви видите како тај живот може да се креће од неког човека који пече ракију од неких нагорелих греда са кућа својих комшија које су запалили Албанци, па до Петера Хандкеа који се у Ораховцу расприча. Петер Хандке не прича. Дакле, он не говори, он ћути, он сваку своју реч изговара као да му је последња, он није човек фразе, али у Ораховцу и пред Оливером Радић он се расприча. Он је \’распричани\’ Петер Хандке изгледа једино у Ораховцу. Он може да говори о нечему што он дефинише као универзум бола и тај универзум бола је Оливера Радић посведочила“, истиче Ракочевић, који је такође рецензент ове књиге.
Оно што је Оливера Радић у својој књизи сакупила је од немерљивог значаја, напомиње Ракочевић.
„То су непроцењива блага, то је непроцењиво богатство сусрета, јер ништа није важно и важније од сусрета у затвору, а Оливера Радић се сусреће у затвору 20 и више година са својим саговорницима, са својим животом, са својим комшијама и са надом да може бити боље.“
Оливера Радић је професорка српске књижевности и језика у Гимназији у Ораховцу. Сведок је многих несрећа које су њене сународнике задесиле, па је тако невоља навела да се бави новинарским послом, чиме постаје главни извештач из Метохије дуги низ година.
Сва та објављена и необјављена сведочења недавно је уобличила и преточила у „Косовометохијске гласове“.

„Ти гласови поручују да је на КиМ било страдања, али ту су и гласови из цркве, гласови звона, гласови који сведоче васкрсење и то је та најјача порука – да после страдања долази васкрсење“, поручује ауторка Оливера Радић и додаје да постоји још прича које се у овој књизи нису нашле.
И као што каже професорка Митра Рељић, „Косовометохијске гласове“ треба прочитати, јер свака је прича тежа од теже, а опет, учини се нека најтежом.
„Књигу \’Косовометохијски гласови\’ не би требало, а не би било ни умесно, читати брзо. Просто се мора после сваке приче застати. Мора се судбина свакога пропустити кроз срце, јер само оно што се кроз срце пропусти, то се и запамти. Тако и ми, да бисмо запамтили те свете и светле гробове, треба да прочитамо ову књигу. По мом суду, највећи значај књиге Оливере Радић јесте што нас је подсетила и подсећа на те свете и светле гробове“, поручује професорка Рељић.
Књига „Косовометохијски гласови“ промовисана је протекле недеље у Приватном културном центру „Акваријус“ у Косовској Митровици.

Извор: Радио Контакт плус >>