„Krapova poslednja traka“

Монодрама Семјуела Бекета „Крапова последња трака“ одиграће се у Приватном културном центру „Акваријус“ у понедељак 26. новембра 2018. године од 21 час. Представа, коју је режирао и изводи Лазар Николић, под менторством Александра Ђинђића, бави се проблемом људске егзистенције и отуђености савременог живота. Кроз песимистичку визију света видимо човека сведеног на физиолошко и духовно вегетирање, као и бесмислено трајање испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.
Цена улазнице износи 180 динара. Важе сезонске карте.

Семјуел Бекет (1906-1989) је био ирски књижевник, драматург и романописац. Један од главних представника „театра апсурда“. Добитник Нобелове награде за књижевност 1969. године. У „Краповој последњој траци“ светлост и њена супротност – мрак, користе се да представе Крапово одбацивање интелектуалних, физичких и емотивних интеракција зањегову пролазну удобност коју пружа мрак. Он игнорише ове важне аспекте живота користећи мрак као простор у ком може да ограничи своје зависности, успомене и кајања. Крап посматра таму као извор своје слободе и одговарајућег простора за рад док је светлост синоним за љубав и за све претходне шансе за срећу. Контраст између светлости и мрака приказује вечну последицу промашених тежњи Крапа и његове одлуке да живи у свету срамоте уместо да створи равнотежу између живота приватности и емотивног садржаја.

Лазар Николић, рођен 24. 2.1995. године у Лесковцу, из Доњег Бријања. Завршио средњу Угоститељско-туристичку школу у Нишу и током тог средњошколског периода био члан Академског позоришта СКЦ-а у Нишу. Студент Факултета уметности у Косовској Митровици, одсек глума у класи доктора Александра Ђинђића, асистенткиње Борјанке Љумовић. У Театру у „Акваријусу“ глумио у представи „Живот мој“ >> (ауторски пројекат настао на основу документарне грађе (Факултет уметности, К. Митровица 2017). Глумио и у раду доцента Александра Ђинђића „Вашар на црвено слово“ (Факултет драмских уметности, Београд 2016) и у кореодрами „Тело слика простор“, у режији Вере Обрадовић (2018).