Milojko Milićević: Kad si srećan, ne možeš da pišeš

Текст: Радио Косовска Митровица (Ивана Вановац)
Фото: ПКЦ „Акваријус“

Милојко Млићевић дошао је јуче (27. април 2021) из Рашке у наш град. У „Акваријус“ је донео гитару, књигу, песме, приче, компакт диск и страшно признање да неће више никада да пише, али да ће увек да пева и свира. А оно што је написао и што се налази у обједињеној књизи поезије и прозе „Тражећи алиби“ и „Кроз пукотину у крошњи багрема“ је настало каже, давних осамдесетих. Шта ли би сад тек могао и имао да каже?

• 

Оставио нас је са неким сазнањима или потврдом слутњи да књижевности нема ако ти је у животу добро. Намеће се питање: а музике има? Значи ли то да се сва уметност не грана из истог корена? Музика истина прати и радост и тугу, али да ли је за писање стварно потребно да ти буде тешко? Да ли је? Музичар слави овај свет, а писац ствара нови, поетичнији, па и ако је смрт, па и ако је раздирућа туга, писац је тако доживљава, да ти лепо дође да се растужиш или умреш. Колико пута онда један добар писац мора да умре, колико пута мора да подметне своје велико пулсирајуће срце на гиљотину да би написао само једну добру причу? Може ли писац другачије? Да ли писање боли или је његово дејство аналгетско? Да ли сваки добар писац мора помало да буде луд? Сваки је леп… али да ли је луд?

• 

• 

Милојко је изгледа нашао алиби. „Добро ми је. Не умем више да пишем.“ Кад је човек срећан, не може више да пише. Како је тужно то сазнање.
Милојко је веома скроман. Инсистира да га не сматрамо писцем. А ми хоћемо. Јер он јесте писац ма колико се одрицао тог звања. Одриче га се јер то звање обавезује. На нове песме, нове приче, нове туге на које он – уљуљкан у комфор пристојног живота, није спреман.

• 

• 

Милојко је веома скроман. Све време критикује и своје музицирање. А оно је одлично. Међутим… Заборавио је текст песме… своје песме… То мора да му се његове сопствене речи, његове песме свете. Љуте су.
Милојко је веома скроман. Чак није хтео ни биографију себи да срочи. У њој само стоји да чита, пише, пева, свира и онај тако непотребан податак када је рођен.
А она би, ако је правде, требало да гласи овако:

• 

• 

Милојко Милићевић је рођен да би писао, читао, свирао, певао, волео (када је већ упознат са перисталтиком голубјег дигестивног тракта), да би објаснио свету: да ниједна љубав није промашена, да је Циганин проклето дражесна реч, да би написао Хејт Словени, далеко пре него што је ова вирална осмишљена, да би нас научио да је и математика поетична, да би нас научио да гледамо кроз пукотину у багрему, да би се играо гитарама, да би схватио да иако не пишеш, ти си и даље писац. То је као алкохолизам. Можеш да не пијеш, али си заувек алкохоличар – никад сигуран да ли ћеш се својој страсти вратити.
Читајте Милићевића. Одличан је писац.

Извор: Радио Косовска Митровица >>